Danas malo okrenuto. Obično napišem post na Blogu pa objavim na svom Fb profilu. I čita se.
Podijelila sam ovu objavu na Fb jutros i u 11 sati, koliko je izvješena, ostala je bez ijedne reakcije. I nije u tome problem.
Samo mi je interesantno.
Svi znamo što je izazvalo bombardiranje Beograda unatrag 23 godine. Kao što i svi znamo da patnje malih ljudi kada dođe do vojnih operacija...univerzalne su. Post je spisateljice Brankice Damjanović, a moja objava sljedeća:
//Dok veliki vuku konce i pritišću gumbe, naše "male" priče sa velikim ožiljcima svima su nam iste.
I najžalosnije, to će se ponavljati.
A bojim se nikad stati...
Pre 23 godine počelo je bombardovanje zemlje koja je bila naša domovina. Toliko godina danas ima moja kćer. Prvi rođendan nije proslavila kao izbeglica. Dočekali smo ga. Došao je kao što sve dođe i prođe. Slavlje nije bilo moguće u uslovima kada padaju bombe, a zvuk sirene predstavlja međaš između: sad si u opasnosti i sad si u malo manjoj opasnosti. Meni je tada bilo 28 godina. Toliko godina sada ima moj sin. Mislila sam tada, ako su moje dvadesete bile okrnjene i osujećene neka bar moja deca žive bezbrižnu mladost. Danas, međutim, njihova je mladost, kao i mladost mnogih drugih ponovo u senci beznađa, ovoga puta globalnog. Dakle, nema boljih vremena. Neće doći. Nikada nisu ni bila savršena. To nikako ne znači da treba da padnemo u očajanje. Upravo suprotno. Ako je svaki dan kao poslednji, ako je svaki trenutak kao poklonjen, onda je to prilika da ne čekamo bolje dane, da ono što jesmo, umemo i možemo pokažemo i podarimo sada. Niko nas neće spasiti, niko nam neće pomoći, moramo tu iskru vere potražiti i pronaći u sebi. Tu je, u svakom od nas. Eto, o tome razmišljam sada uoči godišnjice najtužnijeg jutra koje je svanulo, kada se sa radija čula vest da je: "Havijer Solana dao odobrenje da se otpočne sa bombardovanjem Jugoslavije." Umotala sam bebu, uzela je u naručje, još nekoliko rančeva okačila na ramena, zaključala iznajmljeni stan i krenula po snegu da se negde sklonim, dok je otac moje dece bio negde, ne znam gde, prethodnih dana već mobilisan. Kraj nas dve hodao je moj petogodišnji sin, nekoliko puta posrćući, jer je sneg bio dubok baš kao i njegov san koji su prekinuli neki ljudi koji o zlu misle i zlo čine. Slike rata uvek su tragično iste. Posledice predvidive. Ono čudesno i jedino što nam ne mogu prirediti je naša predaja. Odluka o tome hoćemo li pasti u očajanje ili verovati u dobro i dobro činiti ma kakve da su okolnosti - samo je naša. I tako će zauvek biti.
Brankica Damjanović//
Post je objavljen 24.03.2022. u 23:15 sati.