Neobicno normalno jutro u neobicno burnom svijetu. U trenutku izlaska Sunca pijem kavu sa sefom i palim tkoznakoju cigaretu toga dana. Ne brojim.
Gledam kako zrake prodiru kroz oblake i mislim... Zivot ide dalje?
Negdje ispod tog sunca netko se probudio pod kisom smrtonosnih projektila. Ja sam se probudila uz dva najdraza bica, na toplom, sigurnom. I... Za sve oko mene zivot ide dalje.
Beba raste, radi prve korake, ponavlja rijeci. Radovi na stanu napreduju. Imam sve sto mi treba. Ali imali su i ti ljudi u ne tako dalekim gradovima. Imali su nade, planove, snove... Koji su nestali preko noci.
Zivot ide dalje. Budim se s neodredjenim osjecajem mucnine, koji uglavnom rjesavam tabletama. Nije u redu, svaki atom moga bica vristi da nije u redu. Osjecam se malom i slabom. Gledam u svoje malo voljeno bice. Za nju mora postojati buducnost.
Za malene, poput nje. Oni ne znaju nista o mrznji, ratovima, prijetnjama totalnim unistenjem. Za njih, zivot mora ici dalje. Mozda izgrade bolje. Ljepse. Pravednije.
Zivot ide dalje. Sve dok je njih. Sve dok ima nade.
Post je objavljen 04.03.2022. u 16:34 sati.