Nisu nikad ranije plesali. Ona je znala da je on odličan
plesač, ali ga je samo gledala s drugima. Zgodan i visok,
gospodin u punom smislu riječi, za nju je pripadao nekoj
drugoj i samim tim nije bio zanimljiv.
Odličan bend je svirao, malo je ljudi plesalo. Zaista čudno,
nekako su svi bili dremljivi i inertni. Na podijumu su se vrtila
dva para kad su zasvirali „Jesenje lišće“, divan stari bečki
valcer. On je prišao i naklonio se. Ustala je, nesigurna u svojoj
plavoj haljinici. Dopratio ju je na podijum i zavrtili su se.
Ali kako! Kao jedno. On je savršeno vodio, ona ga je pratila
kao da su čitav život plesali zajedno.
I kad se valcer završio, oboje su znali da ništa više neće biti isto.
(Bluz 2017)