Nije mi na čast što nisam čitala Krležu. Ali nekako sam od njega odustala kod Latinovitza u srednjoj kad nam je bilo lektiru rješavati. Jednostavno nije išlo i gotovo. Uglavnom, eto danas mi došlo da mi prvi put žao. O spomenutom sam dosta pročitala. Mnogi se slažu da nije bilo većeg cinika među piscima na ovim prostorima. Pod ovim mnogi mislim na struku. Vjerujem da bi se i njegovi čitatelji složili. A zašto mi je žao? Zato što bih u njegovim uradcima i izdvojenim citatima, podcrtanim rečenicama i mislima najvjerojatnije uspjela bolje opisati cirkus, hipokriziju, grotesku malih prljavih poteza koje veliki vuku besramno. Najbolje bi se vjerujem Bardovim rečenicama i mislima opisala malograđanština i duboko ukorijenjeni mentalitet krepivanja krave susjedove.
Na poslu su nam oni odozgo, a ovo je koliko figurativno toliko i u stvarnosti istinito, jer uredi su pozicionirani nekoliko razina više od operative, opet malo pokazivali mišiće. I može im se. Njihovi nisu u grčevima dočekali završetak sezone. Kičma ovih u operativi malo boli, ne znam kako je sa kičmama mišićavih. Glupo bi sada bilo reći da se saginjanjem može kvalitetno istegnuti. I mišiće i kičmu. A može. I u redu.
Koliko god uvijek tvrdim, i stojim kod mišljenja da uvijek postoji izbor, i da nitko nije drvo, pa se samim tim može i pomaknuti od raznih toksičnih okolina i situacija, uvijek se zapitam zašto se ustvari ne bi ostalo i poradilo na boljim uvjetima ostanka. Zašto? Jednostavno je. Radi onih gore, njihovih mišića, kičmi i viših razina.
Nadalje, na globalnoj se razini već danima pažnja pridaje običnom spinu. Plešu se užička kola, dežura pred ambasadama, drže mitinzi, sve diže na biblijsku razinu, kompromitira pravni sustav koji stišće i prdi istovremeno (umjetnost je to, svaka čast), prekida konferencija kad krenu nezgodna pitanja, čami u hotelu, sport spušta u crne rupe, bitan je cirkus. Koji je uzbibao mase, podelio ceo svet na naše i njihove, napunio stupce i televizijske minute. Samo nek se vrti.
Lokalno, globalno, svugdje isto. Jer - oni gore...
Kruha, kolača, igara.
Na kraju balade (ili vrtnje, svejedno), slegneš ramenima, sagneš se da istegneš kičmu i otreseš grčeve iz umornih mišića, zarežeš šrtucu, namažeš fetu. Zagrizeš.
Jer,
nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo.
A moja mama zna reći da je s kruhom sve dobro.
...pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu...
( toliko sam pročitala :) )
Post je objavljen 10.01.2022. u 20:27 sati.