Već je tako puno sati,
treba toliko toga napraviti,
treba dan započeti,
treba život odraditi.
Zadatak po zadatak,
minutu po minutu.
Zlo mi je od života,
njegovih nerješivih zagonetki,
neumoljivosti,
neispravljivosti.
Činjenice da nema pravila,
nema recepta,
samo žrvanj koji melje,
sve redom,
bez biranja.
Zavidim,
zavidim ljudim koji se ne mogu kontrolirati,
koji si dopuštaju slabosti,
raspadanja,
burne reakcije,
nagle odluke,
stihiju,
udovoljavanje...
Meni nije dano.