Pregled posta

Podlugovi

Kaže mi muž jutros : Trebali smo otić malo prošetat.
A ja si mislim jebi se ti i šetnja.
Mrzim ovaj dejavu na one beskonačne šetnje u krugu radijusa 15 km prošlog lockdowna.
Zaklela sam se tada, da se nikad više neću vratiti na te usrane staze windows xp wallpappera i telettubies svijeta.
Da mi po tom putu onako veseli iskoče Tinky Winky, Lala, Dispy i Po, bila bi to zadnja epizoda njihove serije.
Kao što je Vidjeh je na stanici Podlugovi bio zadnji vic o Ani Karenjini.



Zima je bila sa puno snijega
Ček'o sam za Travnik vezu
Stresla je snijeg s plave kose
Čekajuci voz za Brezu


Jebala ga šetnja.
Nikad ih nisam voljela.
Šetnje koju su samima sebi svrha.
Ajmo se malo prošetati.
Pa još po mogućnosti uz onu imbecilnu aplikaciju koja broji korake.
Pa dušu ispustiš dok napraviš 10000 koraka.
A svuda zamišljaš Tinkijavinkija u lila jumpsuitu i crvenom torbicom kako te zaskače iza neke lipe ili bukve.
Ma objeb.

Kad sam bila mala, mama je sa mnom svakog drugog dana odlazila babi Anici.
Njezinoj mami.
Koja nije ona baba koju uvijek spominjem.

Odlazak babi Anici za mene je bio teški davež.
Kao i baba koju smo ju od milja prozvali Muka Isusova jer joj je glavna doskočica bila "za muku Isusovu!". A i sama je bila jedna ogromna muka Isusova, uvijek puna svojih uglavnom izmišljenih boleština.
Osim toga stalno je imala akcije po kuću za koje joj je trebalo petsto pomagačica.
Treba isklofati tepihe, obje kćeri, strina, ujna i tri susjede moraju u akciju.
Treba skinuti i oprati zavjese, obje kćeri, strina, ujna i tri susjede opet u akciji.
Treba urediti sobe za sezonu, obje kćeri, strina, ujna i tri susjede ribaju skupa sa njom te tri sobice.

Najgore je ipak bilo kad je umro djed pa je trebalo svaki dan "va cimiter".
A ne može ona na groblje sama, kao što je moja baba, ona druga o kojoj uvijek pričam radila bez pratilja.
Pa je svaka naša šetnja tih godina vodila najprije do babe Anice a onda od nje do groblja i nazad.
Baba je išla "nogu na nogu", da se slučajno ne oznoji pa ne dobije upalu pluća od propuha.
Tako bi mama i teta polako koračale iz nju, sestra je bila još mala pa se držala mame a ja sam znala triput doći do vrata groblja i vratiti se nazad do njih dok konačno ne bi prohodali tih parsto metara.
Tada sam bila uvjerena da baba mora biti jako stara i nemoćna kad tako sporo hoda i za sve joj treba pomoć.
(Hladnu trajnu nije trebala jer je imala prirodno frčkavu kosu.)
Onda sam kao odrasla skontala da je tada imala 46 godina, sedam manje nego ja sada.




Die ganze Welt dreht sich um mich
Denn ich bin nur ein Egoist
Der Mensch, der mir am nächsten ist
Bin ich, ich bin ein Egoist

Ona je tada dobila penziju po djedu i nikada više nije radila.
Ja moram raditi još 13 i pol godina do pune penzije.
Jednom je tako krenula daviti nas sve skupa brentom koju je nosila jednom davno u mladosti i koliko se je ona "nadelala" a ne ko "ovi mladi danas" na što je bratić popizdio i rekao joj da nam je svima pun kurac više tih štorija od kunelićih, kako kod nas zovu stare stoput ponavljane priče. I da i mi svi isto tako delamo i da na kraju ni penziju najvjerojatnije nećemo dočekati, nego će nas pobrati prije toga.
Baba se uvredila, naravno.
Na sreću prestala nas je gnjaviti nošenjem brente bog te pita koje davne trideset i neke i dalje smo slušali priču o tome kaku su u mjestu davne četrdeset i neke skrivali njenog brata pred Gestapom ko Rene u Allo Allo engleske pilote.
Nažalost, pale djevice sa velikim sisama od Van Klompa nije bilo pa da nešto i dobijemo kao odštetu da sve to moramo slušati po stoti put.

Bratić btw. stvarno nije dočekao penziju.
Umro je prije četiri godine od leukemije.
Igrom slučaja na isti dan, iste godine, istog popodneva umro je i moj stric iz one priče sa neokićenom jelkom.
Te godine još su dvije šetnje vodile do cimitera.
Najprije je u zadnju šetnju otišla strina, par mjeseci kasnije i mama.

I zato ne volim šetnje.
Asociraju me na babine odlaske na groblje.
Koji kreten moraš biti da djecu vodiš skoro svaki dan u šetnju "do cimitera".
Evo kakvi nadrkani i negativni kreteni poput mene ispadnu od njih.
Muž se uvijek čudi da ne volim odlaziti na groblje, da kako to meni može ništa ne značiti.
A ja mu kažem samo da sam se nabivala tamo za tri života i da ćemo ionako cijelu vječnost provesti tamo.
A onih čija imena tamo stoje nema tamo.
Nego u štorijama od kunelićih kojima ćemo jednoga dana daviti unuke.
Ili barem onih par blogera koji svrate na blog.

Za kraj, u duhu dnevne doze apokalipsa za napredne korisnike, nek ide jedna onako pravo optimistična s moje kompilacije za kraj.



Ich bin bereit, denn es ist Zeit
Für unseren Pakt über die Ewigkeit
Du bist schon da, ganz nah
Ich kann dich spüren
Lass mich verführen, lass mich entführen
Heute Nacht zum letzten Mal
Ergeben deiner Macht
Reich mir die Hand
Mein Leben, nenn' mir den Preis
Ich schenk' dir Gestern, Heut' und Morgen
Dann schließt sich der Kreis, kein Weg zurück
Das weiße Licht kommt näher, Stück für Stück
Will mich ergeben
Muss ich denn sterben
Um zu leben?
Out of the dark
Hörst du die Stimme, die dir sagt
"Into the light
I give up and close my eyes"?
Out of the dark
Hörst du die Stimme, die dir sagt
"Into the light
I give up and you waste your tears"?
To the night

P.S. Jel vi meni vjerujete da kad krenem pisati post nemam jebenog pojma gdje će sve skupa završiti.
Ovoga puta završilo je u Priručniku za ostarjele darkere a zapravo sam vas htjela daviti kremšnitama koje spremam po receptu od Gurmanke, koje više nema na blogu. Osim ako se nije reankarnirala pa sada piše pod drugim imenom.
Gdje god bila, pusić, kisić, cmokić a vi nemojte šta zamjeriti ako vas nekad bacim u sevdah.

Post je objavljen 04.12.2021. u 16:19 sati.