Marketing
Sastanak generacija…
Čudni su ti sastanci generacija posle pet, deset i puno više godina.
Sećam se, petogodišnjica mature.
Došli su svi koji su u međuvremenu diplomirali, kupili auto, zaposlili se. Naručili su u luksuznom restoranu gomilu hrane, piće je teklo potocima, a pričalo se samo ko je u koga bio zaljubljen, ko se udebelio, a ko se sprema raditi vani… To vani je bila posebna tema. Pljuvali su po vlastitoj zemlji, govorili da su je oni neki. upropastoli i da se nikad neće vratiti. Pevali su, vikali, razbijali. Urnebes od provoda. Račun se plaćao stavljajući novac na gomilu na sto i ne gledajući ko je što jeo pio. Nije došlo nekoliko ljudi koji se nisu imali čime hvaliti.
Dvadesetogodišnjica je bila malo drugačija.
Prvo, nisu se mnogi ni prepoznali. Dečki davno više nisu bili dečki, polako su puštali stomačiće, ali vozili bolji auto, imali malo povišen tlak, ali se hvalili ljubavnicima. Svako je naručio što je hteo jesti, a piće je bilo boca beloga, boca crnoga, i mineralna, poneko neko piće zvučnog imena. Kad se popije samo se naruči isto. Izbegavale su se teme dece koju su izdržavali, posao koji je slabo plaćen. Više se pričalo o zdravlju koje je najbitnije, a govorilo se o unučićima pametnim lepim sve na deku i baku. Muški su šaputali o striptizetama i svojim mogućnostima, ali su se raspitivali i za neke lekove sa kojima postaju ono baš, baš. Nije da im treba, ali može se probati. Račun je platio svako svoje, a neki su izašli da zapale cigaretu, ali račun ih je dočekao na stolu. Došli su svi osim jednog koji je možda bio u Americi, a možda i u nekoj sobici sa rešetkama. O njemu se najviše šaputalo.
Sledeća godišnjica,
je bila u manjem restoranu, osipa se društvo, ne samo po inostranstvu. Nisu večerali, nego su došli na kavu. Kavu nisu naručili jer je već kasno, popili su po sok, negaziran, i žurili kući pre mraka. Razgovori su se svodili uglavnom na šećer, ne u kolačima koji su pravi otrov za organizam, na holesterol i tlak, ali i o računima koji postaju pravo opterećenje po kućni buđet. Ogovarale su se mlađe generacije koje ne poštuju iskustvo starijih, novotarije tehničke prirode. Svima su zvonili mobilni, ali ne obožavateljke, nego njihovi, domaći, pitajući da li treba prevoz za povratak. Bilo ih je manje, došli su uglavnom oni koji su tu živeli, putovati se ne isplati za malo druženja.
Da se uplašiš sledećeg susreta…
Nije važno što će se naručiti u restoranu, važno je samo moći doći…
Život teče, donosi i nosi.
U čemu je tajna ko zna.
Staviću post u rubriku HUMOR, jer dok se možeš smijati, možeš sve.
Post je objavljen 23.11.2021. u 11:10 sati.