Čitam danas kak je popisivač stanovništva u Zagrebu ko anegdotu prepričo da je namrtvo isprepado neku sirotu ženi, kad je pozvonio mislila da joj se vratio muž pa rezervnog igrača navrat nanos spakirala da se oblači. I da je bio u kući sa puno životinja gdje mu se jedan mačak plentro na laptop.
Nema on pojma šta je popisivanje stanovništva. Naime, ja u životu nisam valjda bila jedino grobar il papa, pa sam 2001. popisivala stanovništvo u umilnom seocu u okolici Petrinje. Svako jutro pred zgradu općine, pa nas četvero gospodin Ivo utrpa u ladu nivu i ajmo u divljinu. Doživjela sam tamo svega i svačega, između ostalog vozila sam se na blatobranu traktora ( i to onog velikog ) držeć se jednom rukom za kabinu a drugom kišobran iznad glave i molila Boga da živa dođem do drugog zaseoka, jer se otvorio biblijski potop a cesta nizbrdica pod skoro pravim kutem. Papiri za popisivanje su bili kod vozačice, da ne pokisnu, a ona nagazila na gas da šta prije stignemo i da ja ovakva aljtrava ne padnem s blatobrana pod kotač od prometala. Al nije to najsmješnije.
Malo smješnije je bilo kad sam došla kod čovjeka koji je imo i konje, i ovce, i koze, i pure, jedino anakonde nije držo. Pa me prvo poprašio puran, jedva sam živu glavu izvukla; on ga otjero nekim kolcem psujuć i veli - sve tako kljuje majmun, e iće on u rol prvom zgodom. A onda doskakutalo kozle, njegov najveći mezimac, i lapio mi priručnik za popisivanje i zdimio iza štale. Jedva ga skleptali i oteli mu priručnik, još me pitali kad sam tražila novi da šta ja radim na terenu kad mi priručnik izgleda ko da ga je žvakalo. Reko - ma to ja u naletu tjeskobe žvakljam, da mi bude lakše dok bauljam tamo gdje baš nema kuća. A čovjek me s kolcem pratio do ograde jer je puran jedva čeko da krenem van pa da me zaskoči. Al nije ni to najsmješnije.
Jedan je starček imo malenog crnog peseka, koji je imo pet šest kila i narav rotvajlera. Ja ko ljubitelj životinja ušla u dvorište, vidim on se sunča u travi ( pesek, ne deda )...kad deda zjali s terase - bjež'de van, uješće te ćekica ( ćekica je umanjenica za psa, čisto za info ). A ćekica zaprašio za mnom, zapjenio od laveža; jedva stigla i zalupila vrata od ograde njemu pred nosom. Eto dede, veli - slušaj sejo, ja vaku ćekicu niđe vidio nisam, pa točno će nekog zaklat jedan dan. Maršdere tamo da te zavežem, sram te bilo. Tu on njega zakatanči, skuva mi kavu i ponudi me rakijom ko da se dobijem od šoka, ja obavila popis i ajmo kući, zadnji mi je deda bio za taj dan. I u ladi skužim da sam ostavila olovku kod dede na stolu, pisali smo posebnim olovkama zbog optičkog čitača. Drugo jutro ja opet kod dede po olovku, deda opet na terasi, a ćekica mi se učinio zakatančen. E pa krivo mi se učinilo; pustio me ćekica do pola dvorišta, pa kad se rasprašio za mnom...jedva stigla do terase, a deda zjali ( vi sad oprostite ) - maršdere, jebamatersvoju, oćeš seju nakarit, a juče je bila tu. Maršdere tamo. Kad sam došla do zraka, kažem ja dedi - pa kak vi to mislite - nakarit? Kaže deda - ma sejo, to se tako reče, da te ne bi ujeo. I kud te vrag opet nosi vamo? Kažem - ostala mi olovka jučer kod vas, a on mrtav ladan odgovara ( vi sad oprostite ) - jebeš popisivača koji nema rezervno penkalo.
E TO je bio popis, kakav mačak na laptopu. Nek mi se javi kad se bude vozio na blatobranu, kad ga napadnu puran i ćekica i kozlić mu otme priručnik.
Post je objavljen 01.11.2021. u 20:18 sati.