-Ma jebi se, znaš.- rekla mi je Mirela kad je skužila da aludiram na činjenicu, da sam uvijek, bez obzira na godine, Irenu nekako vidjela kao Alfa ženku u toj njihovoj vezi;- Mama i kći kuhaju dok tata i zet gledaju skijanje na TV-u, jel?- prihvatila je
-E, baš tako nekako.- sviđala mi se ova zafrkancija
-E pa baš nije. Sorry, al eto, ja imam muža koji se voli motat po kuhinji uz punicu.-
-Sretnice!- počele smo se smijati i to je definitivno bio dobar znak. I zato sam ju tako voljela. Što smo uvijek i u najgorim momentima mogle naći način da se našalimo, i da skužimo zajebanciju.
-Kako si ti, kako je kod tebe?- upitala je kad smo se malo primirile
-Okej za sad. Mama je okej, kako mi se čini. Tata standardno. Mislim da bi to sve skupa moglo ispast dobro. Ivan će po Dunju i Toma, pa ćemo se nać gore. I onda ćemo do Aleks. Izgleda da bi sve moglo proć u redu. Koliko može. Eto.-
-Jel Ivan kod tebe ili?-
-Ne doma je. Dogovorili smo se da bar ujutro bude sa svojima. Odjednom nas je toliko da ćemo se jedva rasporedit kad će i gdje tko kod koga na ručak. Kod njegovih smo sutra, a starci su kod Dunje, Aleks kod Maxovih...uuuuuau. Čudo da smo se izorganizirali uopće.-
-Kako se osjećaš?- upitala je. Otkad sam bila trudna, ne bi prošao niti jedan naš razgovor da me to ne upita. Nevažno jesmo li se u danu čule pet puta, il jednom u pet dana.
-Debelo.- rekla sam ko iz topa. Otkad sam izišla iz prvog tromjesečja, počela sam bujati...a trbuh se još nije nazirao.
-Jooooj. Da. Ti si najdeblja trudnica koju sam vidjela.-
-Jelda? Znala sam. Okej sam. Samo ako Aleks nije pripremila barem približno veliku puricu ko mama inače, bojim se da će nam gosti ostat gladni. Jebote, al baš mogu jest.-
-Samo ti jedi. Bit će nam juniorka zdrava.- Mirela je bila sigurna u spol djeteta, od onog dana kad smo buljile u dvije crtice na testu.
-Aha, na tetu Mirelu.-
-Na kumu Mirelu.- naglasila je. Ja sam pak još od onda bila sigurna da jedino nju želim za kumu svog djeteta, a ona je bila straaaaaaašno ponosna na svoju buduću ulogu
-Pardon kumu, naravno.-
-Joj, jedva ju čekam!- uzviknula je. Istina živa, radovala se tom djetetu kao da je njeno.
-Ne više od mene, kumo.- podsjetila sam ju.
-Ček dok joj vidiš vozilo...Nisam ga još viđala po Zagrebu. Pojest će se sve šatro trendseterice na špici. –
-Da, jer mi ćemo svaki dan bit tamo.-
-Pa šteta bi bilo propustit priliku i ne folirat se s najljepšom bebom u najžešćim dječjim kolicima koje je Zagreb ikad vidio.-
-Je, imaš pravo. Još jedan razlog više zašto jedva čekam da dođe.- rekla sam i refleksno se pomilovala po trbuhu.
-Eto. Pametno moje.-
-Ajde, idem ja sad. Ne sekiraj se ništa. Bude taj vaš obiteljski ručak sasvim okej. Baš kao i naš. Mora bit. Sretan Božić draga.-
-Hvala. I tebi. Ma oće da. Na kraju krajeva, uvijek se mogu preselit kod tebe, ako nešto pođe po krivu..-
-O da, u to ne trebaš sumnjat. Baš bi nam bilo fora. Ko studentice. Samo bi morale napravit raspored kad će koja pustit onu drugu da ima slobodnu sobu.-
-Lako bi to riješile. Ne sekiraj. Al se ipak nadam da do toga neće doć. Ne zato jer te ne bi za cimericu, nego, nadam se da će sve ostat po starom.-
-I ja.-rekla sam kratko. I stvarno sam tako i mislila;- Idem. Popit kavu do kraja, pa se pomalo spremat. Bit će dug dan.-
-Oooukej. Čuvaj se pa se čujemo.
-Može. Ćao i pozdravi svoje.
-Budem, ćao.-
Poklopila sam slušalicu. Da, bit će dug dan.
XXXXXXXXXXXXXXXXXXX
Post je objavljen 30.10.2021. u 23:05 sati.