A da li grešim,
što dušom zagazih u neki bol neprolazan,
kidajući, prodoran kao studen što grudi probija
zebnju nosi i pobeđuje sve sumnje?
A da li grešim,
što svojim grehom sačinih more suza
potišten i zgrčen, skriven u tišini
da tiho dozivam svaku svetiljku
misleći da je to samo spas,
da mogu pogledati pravo
i slediti put ispred sebe... kao nekada?
A da li grešim,
što izabrah samo svojim očima
večno gledati u sunce, užareno i mirno.