...
-Ova točkica. To? Prrrrredivna je. Nisam još vidio tako slatku bebu.- rugao mi se Ivan kad sam mu ponosno pokazala sliku prvog ultrazvuka. Odmah sam naredni dan naručila pregled i nakon tri duga dana, dočekala ga. Iako je moja divna dr. Stanković, kod koje sam još od gimnazijskih dana, rekla da ultrazvuk nije obavezan pri prvom pregledu, bio je dovoljan jedan moj pogled umilnog šteneta, da se omekša, nasmiješi i:
-Ma dobro, mama, napravit ćemo jedan mali ultrazvuk.-
Jedan mali ultrazvuk je otkrio jednu malu točkicu, koja je za osam tjedana izgledala točkasto zdravo.
I tako smo sad blejali u ispis ultrazvuka, nesvjesni ičega s te mutne sličice. Osim točkice.
-Daaaaaaj. Uopće nisi fer. Još je malena, za osam tjedana ne može bit...točkastija.- rekoh. Bila sam odlično raspoložena. Za trudnoću još nisam rekla starcima. Aleks je znala. Bila je presretna, kao i ja uostalom. Obećala je da neće ništa reći mami i tati prije mene i dala mi do znanja da mogu računati na njenu i Maksovu pomoć ukoliko nešto bude zatrebalo. A meni trenutno nije trebalo ama baš ništa. Osjećala sam se kao Empire State i hodala jedno deset centimetara iznad zemlje.
-Ivane, ja ću morat reć starcima, uskoro. Ne želim da saznaju za tri mjeseca, kad sve bude očito.- rekla sam. Negdje putem odlučila sam ne razmišljati o kakvoj će se ulozi u našem životu odlučiti Ivan. Bila sam nekako spremna na bilo kakvu njegovu odluku, odlučila sam živjeti i uživati svaki trenutak trudnoće. Imala sam pravo na to.
-Znam. – rekao je; - I ja mojima.- pogledala sam ga iznenađeno. Nisam stvarno mogla ništa izreći, nego sam ga i dalje zbunjeno gledala. Otkud sad ta promjena u svega, koliko? Tri dana.
-Ne kužim. Mislim ne moraš ti svojima ništa govorit, al ja sam odlučila da bi trebala reć mojima. Nije fer da im ne kažem na vrijeme.- još sam mu jednom dala do znanja da je okej, ako ne želi preuzeti obavezu.
-Ne moram, ali želim. Slušaj, nemam pojma kako će to sve skupa ispasti na kraju, al činjenica je da sam ja tata, činjenica je da sam se već sad zaljubio u tu malu točkicu, i na kraju krajeva, ako dižem 38 kg jednom rukom, koliko teško mora bit dizat pinkicu od par kilograma.- licem mi se razvukao osmijeh. Možda stvarno nisam imala pojma u što se upuštam, ali iskreno, bila sam uvjerena da nikako ne može ispast na loše. Ivan je bio neopterećen, mlad, inteligentan. Uspješan student. Svemu ovome mogao bi dati jednu ležernu notu.
-Okej. Al molim te razmisli još jednom. Nitko nam ne garantira da će sve bit duginih boja...To je dijete. Velika obaveza. Ti još imaš posla oko faksa, i to debelog posla pune dvije godine plus još jedna.-
-Ko što sam već rekao, nemam pojma kako će to sve skupa ispasti na kraju...al želim biti tu, želim biti dio toga svega sada. Na kraju krajeva, ne znači da će se svijet prestat vrtit zato što nam stiže beba. Može nam samo bit bolje s njom. Sada je to tako. Ne mogu ti još reć da se želim oženit i da ću bit s tobom dok nas smrt ne rastavi...al sada je ovako. Volim što sam tu, i sviđa mi se ustvari što mogu bit s tobom u svemu i super mi je...- malo je zastao, a onda podigao sličicu naše točkice i nastavio:- A nadam se da je i tebi..i stvarno bi volio na slijedeće fotkanje ić s tobom.-
-Ooo da, ne sekiraj. Povest ćemo te.- rekla sam sretna... Povukla sam ga k sebi i poljubila. Nježni poljubac je vodio strastvenom, a kad sam podvukla ruku ispod njegove majice, zaustavio me.
-Hej! Di ćeš?- upitno me pogledao
-Jel nije očito...Idem do ovog savršenstva.- pogledala sam u njegova prsa.
-Znaš kud to ide kad se krene preko tog savršenstva..-za ne vjerovat, bio je ozbiljan, kao da se preplašio
-O da, zato sam i krenula tuda. Šta je? Nešto nije u redu?-
Malo se nesigurno osmjehnuo. Nije mi opet bilo jasno.
-Ivane?-
-Iskreno? Ne znam kako ćemo se sad seksat. Imam osjećaj da me malo strah...-pogledao me nježno.
-A da?- nasmijala sam se. S druge strane, ja sam bila totalno neustrašiva, i već sad pomalo nakon više od tjedan dana pauze – nestrpljiva; -Šta se bojiš za točkicu? Ne sekiraj, ona je u posebnoj čahuri...Osim toga.- zastala sam i poljubila ga u vrat;- Nema više: „mogu unutra“...sad moš' koliko hoćeš.- nastavila sam obrađivati njegov vrat, a ruke su ponovno krenule pod majicu...Da ću ga oslobodit tog straha, bila sam i više nego sigurna...
Post je objavljen 25.09.2021. u 20:05 sati.