Marketing
PRIČE O BETH ( A ja sam rekla oprosti)
On je i ovaj put trebao reći:
- Oprosti. Sjeban sam. Ne mogu ti pružiti ništa. Zaslužuješ više. Ti razmažena prinčipeso.
Ti. Moje. Malo. Ljubomorno i posesivno čudovište.
Zbog tebe se ne mogu koncentrirati. Odzvanjaš mi u glavi. Želio bih biti kraj tebe. Držati ti ruku na trbuhu da te ne boli kad zagrmi. Htio bih jebati mater svima koji te rasplaču. Odbace ko staru krpu. Omalovažuju.
Tebi je mjesto uz mene.
Bez tebe ne postojim.
Ne želim te ostati željan.
( tako me vraćao prije)
Umjesto toga:
vani je doista bio prolom oblaka i grmjelo je i uspjela sam nekako zaspati između bolova i bez tablete protiv njih.
Probudio me kad je nazvao i rekao:
- Dobro veče. Samo me zanima jesi li dobro, ništa drugo.
- Fizički jesam.
Bilo mu je jako drago.
A onda sam ja njemu rekla: -oprosti.
( Oprosti si što si takav kreten, pomislila sam.
Što si si već ranije sjebao život pa sad ne možeš biti uz mene i staviti mi ruku na trbuh, sklupčati se i biti na miru u mom zagrljaju)
- Al zapravo sam ti olakšala, rekla sam.
Čula sam da mu je teško. Kako mu lupa srce.
Čula sam da čuje kako susprežem dah.
- Jesi, olakšala si mi. ( čujem li ironiju..reci da da..)
Nema veze, rekao je. Sve si u pravu.
Idemo dalje sa svojim životima.
Žao mi je, al bitno je da sam se spasila.
Sama sebe i od svojih očekivanja.
Njegovih snova kojima je sebi kupovao vrijeme, a moje trošio.
I koliko god da vremena treba, nikada nije dovoljno za naučiti i nikada to nije uzalud potrošeno vrijeme. Jer vrijeme u učenju u biti ne postoji.
Postojimo mi i samo mi kroz sve boli i razočarenja rastemo, rastemo dok se ne raspuknemo u komadiće sebe, u krhotine, pa svaka od tih krhotina razvija svoju vještinu, kleše nas život, klešu nas teški odnosi s ljudima..izrastamo u lijepe ljubavne skulpture, vitraje i mozaike krhotina, spomenike oprosta i naposljetku, zaborava.
Jer sve se zaboravi. Zato i ponavljamo sranja.
- Javi se ponekad. Da znam da si dobro.
( opet ja, a ko drugi)
Post je objavljen 19.09.2021. u 23:12 sati.