- Stalno pričaš o onome što nemaš, što nisi ostvario, umjesto da pričaš o onome što imaš. - kažem.
- Nemam ništa. Doći ćeš u godine kad ćeš preispitivati svoj život, kada ćeš ravnati račune sama sa sobom. Kao i ovaj starac na krevetu, uvijek ista priča, drugi svjetski rat i Joševica, kao da mu se nikad ništa drugo u životu nije dogodilo. A znaš zašto?
- Znam. Čisti se.
- Da. Tako i ja.
- Ja svoj život ne pamtim, ne razmišljam o njemu. Zapisujem ga. Ne mogu se prisjećati. Mogu ga jedino pročitati.
- Ti si potisnula. A i premlada si još.
Mladost kao trajno obilježje, kazna, prokletstvo onog tko nije ništa doživio, tko ništa ne zna, tko nema ništa pametno za reći, koga se ne treba slušati, ni saslušati, koga se smije prekinuti, koga ne pitaš, jer misliš da sve znaš i da ispravno tumačiš onih par njegovih kratkih rečenica.
……
- Strunule su mi. – i vadi dvije sasušene cikle, baca ih u posudu za organske otpatke.
- Nema veze. Prirodi treba vratiti dio onog što smo uzeli. - kažem.
- Ha. Baš mi je nedavno to rekao jedan … - i priča mi o mudrosti nekog čovjeka, stranca, dok ja živa stojim pred njim.
- Uzmi si čistu krpu. Ova je prljava. Tu su gore. – pokazuje na kuhinjski element.
- E, znam ja da ti sve imaš, samo ništa ne koristiš.
- Ne koristim jer imam previše toga. Svega imam previše, ništa mi od toga ne treba.
I nema kontradiktornosti. On zbilja ima sve i nema ništa.
Post je objavljen 30.08.2021. u 14:02 sati.