Koraci
Moji koraci,
iako stvarno pređeni, nikada neće
činiti put.
Ko zna gde, po kojim sve mestima moja stopa gazi
nekog mrava, neki cvet.
Šetaju li moji koraci, bez mene, još onim trgovima
i alejama?
Nastoje li se uskladiti sa koracima onih žena? Sapliću li se još pod granatama?
I najzad, mogu li izbeći svoj poslednji korak?
Moji koraci,
iako stvarno pređeni,
nikada nisu načinili pomak.
Obris bangavog palca
Vratili su se sada i svi moji koraci,
otkad još ishodani, i klaparaju iza mene, i čekaju
da u pređenom putu mojih misli utisnu svoju stopu,
ostave trag.
Putevi po kojima hodamo
i koji hodaju s nama i s našim koracima, pričaju o dolascima.
Sakupio sam i sve svoje utisnute stope, držim ih u šteku,
u trezoru,
one sada čine kratere Meseca.
Uvek se osmehnem kad u doba kad je pun Mesec nazirem
obrise mog bangavog palca i Ahilove pete.
Iz plikova ovih koraka cure crne rupe kosmosa.
smosa.
Snaga hipnoze
Kućne papuče mi futrovane onim mojim rezervnim stopama kojima je trebalo da obiđem svet.
U čašici kolena još mi čuče koraci predviđeni za parade od sedam milja.
Na štriku s tek opranim vešom vise i moji putevi.
Njih treba da ispeglam i razastrem u daljine.
No ja stavljam ruke u svoje mišje rupe (i mišja rupa vredi hiljadu dukata).
U susednoj sobi čuje se kako nešto šuška i grebe, kao da je, čini se,
miš u duvaru. Sklapam oči, otklapam oči, sklapam ih, otklapam.
Snagom hipnoze uspavljujem dan.
Slab. Sujetan. I prolazan.
Nekom će skinuti zatamnjene naočare, u prolazu,
i u mislima, gledajući ga, dati mu moje oči onakve kakve su
kad sjaje
i kad se pitaju, pristajući tom mom glupom izrazu lica
kad mi ono ništa nije jasno.
Nekom će ozbiljnom staviti moj osmeh.
Nekoj veseloj grupici podesiti moju boju tona kada se smeju.
"Bio je bolji od svih", suprotno od onog
kad nekom brzi japanski vozovi prolaze kroz glavu
to će im, tiho, poput padanja lista, požutelog, i slabog, blago,
dok sklapaju kapke, spustiti se na misli. Onako
kako podnosim nakrivljenost slike na zidu, nakrivim kapu.
A na brdu nebeskog čistilišta vrba na hip-hop mrda. Možda i izađem
na njenu zimzelenu granu.
Ja sam možda hitmaker, ja sam možda zvezda šlagera.
Noću se teglim u postelji kao poslednja rečenica u tužnom filmu
koju junak izgovara kad ono umire
na krilu svoje dragane.
Oh, mene pomisao na moju smrt tako gane, govorim vam kao dijete u snu, sve po sjećanju,
svoje noći i dane.
Nekom će skinuti zatamnjene naočare, u prolazu,
i u mislima, gledajući ga, dati mu moje oči onakve kakve su
kad sjaje
i kad se pitaju, pristajući tom mom glupom izrazu lica
kad mi ono ništa nije jasno.
Nekom će ozbiljnom staviti moj osmeh.
Nekoj veseloj grupici podesiti moju boju tona kada se smeju.
"Bio je bolji od svih."
Život je dugo, dugo oporavljanje, više-manje.
Post je objavljen 21.08.2021. u 06:43 sati.