Nedavno se moja cimerica iz škole pisanja aktivirala na instagramu. Malo smo ćakulale o emigraciji, ona u Portugalu, ja u Irskoj, kad je došlo vrijeme za ono grozno pitanje: pišeš li?
Ona: ne, tek sam počela učiti kako se gradi blog.
Ja: zgodno, al zapravo ti ne treba Wordpress da imaš blog, znaš.
Ona: a ti?
Ja: ne, nemam ideja, ništa se ne događa.
Ona: zapravo se ne treba ništa događati da nešto pišeš, znaš.
Razmotrih ovo i nađoh nešto općenitih ideja.
Starenje? Bezveze. Dosta davim sebe s time, nema smisla da i drugi pate.
Život u tuđini? Tada još nije bilo života, lockdown je trajao do svibnja.
Pandemija? Fakat stvar koja ide na jetricu.
Hobiji? Nema ih.
I tako sam provela proljeće hibernirajući.
Zatim je krenulo ljeto, a ja sam patila za plažom. Onda mi se želja ostvarila i Irsku je poklopio toplinski val i trajao dva tjedna.
Išli smo na plažu 6 puta, kupao se čak i pas! Posve čudesno, u Irskoj smo radili ono što doma nikad nismo- išli poslije posla na plažu.
More je na nekim plažama bilo temperature kao i kod nas popodne. Uglavnom je mutnije zbog pijeska, a bilo je i dosta meduza, srećom uglavnom prijateljskih.
Ah,da, imam nesto za reći o čitanju.
Knjige: svidio mi se noir Sunburn autorice Laure Lippman, a dobar je bio i Thursday Murder Club Richarda Osmana.
Kako se čini da će svijet ubrzo skončati, sada sam počela čitati nešto prikladno, The Last Policeman.
Post je objavljen 19.08.2021. u 16:35 sati.