Marketing
Otok i ljuta Otočka
Foto: Otočka
Nisan rođena na škoju al san prava otočka. Odrastala na škrtoj mrkenti od svojih najranijih dana. Kad ni bilo vode, ceste, struje. Upijala sol najbistrijeg mora. Upoznala, tada još netaknuto, podmorje. Hranilo me to isto obiljem. Srcen i dušom najduhovitijih ljudi. Čije hrapave ruke, srasle sa zemjon, lozon i maslinon su znale podnit teret života na škoju. Koji ima milijun lipih boja. Al ima i one škure. Jahala san na tovaru kao jedinon prevoznon sredstvu. A do škoja, često puta iz Splita, iako radosna srca, napatila se riganjem priko palube. Jer bi vajalo priko mire. I gingalo malu Porozinu u koju ni moglo stat vele judi.
Čitan kako se javja grupacija "osvještenih" da se zaštite otoci od povezivanja s moston. Jer da otok s moston nije otok. To govore oni koji dođu na škoj 5 dana popit bocu pošipa, koktel sa suncobranon u žmulu, izležavat se na ležaljci i poslat milijun selfija u svit.
Jer oni pojma nemaju, dakle, pojma nemaju da je škoj s mostom i dalje škoj. I dalje ga sa svih strana oplakuje more. I dalje su na njemu ljudi otvorena srca i vedra duha. Upućeni jedni na druge u veselju i tuzi.
Znaju li ti mlatimudani:
- da u jednoj godini katamaran i trajekt više puta ne voze nego li je zatvoren auto put A1 Split-Zagreb...koji uzgred rečeno ima zaobilazne pravce;
- da u te i takve dane se do Splita ili Dubrovnika može doć samo preko Orebića, ali ako tu kratku dionicu vozi trajekt. Ako ne vozi, nema mrdanja sa škoja;
- da u takve dane, a puno ih je u godini, do škoja ne može ni helikopter pa će umrit star čovik, mlad čovik, dite, rodilja;
- da za hitne slučajeve dođeš na otočku hitnu i nađeš cedulju," na intervenciji smo, doćemo brzo." A brzo je u hitnin slučajevima relativan pojam;
- da se za većinu ozbiljnih pregleda i pretraga MORA ić u Split, Dubrovnik ili Zagreb
- da se kemoterapije ne odrađuju na otoku;
- da je otočki život jako skup jer se transport do njega nadožuntaje na cijenu
- da su svim političarima usta puna otoka kad treba punit proračun, al da veći dio otoka nema pitku vodu, kanalizaciju uopće, a o cestama da ne govorin;
- da veliki dio vala po škoju nema signala za mobitel, o internetu da ne govorin;
- da moje Blato, nekad davno najveće selo u bivšoj Jugi, nema kino dvoranu, o teatru da ne govorin;
- ...... i mogla bi do sudnjeg dana mlatimudanima nabrajat objektivnost jer oni nemaju pametnijeg posla nego solit tuđu pamet, jer svoje nemaju.
-
Bi li se Krk odreka svog mosta?
Doma nas je trenutno 15. Puna kuća ljudi i posla. Al, neka. Otočko srce zna pripoznat radost onih koji su iz Splita, priko Neuma, putovali 10 sati . Jer se na trajekt nisu mogli ukrcat zbog gužvi od turista i domaćih. Ne bi in smetalo da su Pelješkin moston došli do Orebića. A da onda, u neko buduće vrime, ne moraju opet stat u red, nego moston do Korčule.
Tako misle pravi otočani. Kojima je korijenje u ovoj škrtoj i raspucaloj zemlji. Tako misle školovana dica koja se vraćaju radit na svoj škoj. I žele ga učinit boljin miston za život.
Tako jedino ne misle mlatimudani koji ponovo skupjaju bodove ili žetone za uć u Sabor.
Jebe se njih i za okok i otočane. Njima je uvik i oduvik bilo do njihovog dupeta. I selfija.
Post je objavljen 08.08.2021. u 10:14 sati.