(kratka kratka priča)
- Čuj, sve si nekaj mislim, al' moram ti to reći. Gle, zakaj ti ne bi sjel na školjku kad piškiš?
- Zakaj?
- Pa ostaju kapljice nakon tebe kad se popišaš, vide se. One žute. Onda ja to moram brisati. Ne pišaš pažljivo, ljubavi.
Brzo promislim i skužim da je u pravu. I ja sam to vidio, ali – kaj sad? Mi muški to radimo stoječki.
- Kaj onda, da sjednem kad pišam?
- Pa da. Ne bi šprical okolo, a i - tko te vidi. Pa doma si…
Gledam je i ne mogu prokužiti radi li se tu o praktičnosti ili o napadu na moj spol. Duboko u meni, zvijer muškosti se probudila, otvorila jedno oko i zarežala.
- A kajaznam, nekak mi se to čini blesavo… Ono, da pišam i sjedim. Mi muški to tak ne radimo.
- Ma nemoj! Pa mi žene tak pišamo celi život i kaj?
- Da, al' vi ste žene…
- Aha, a vi muški ste neka uzvišena bića ili kaj?
- Pa ne, al' da je bog želio da pišamo čučećki ne bi nam dao pišonje, koka…
Samo me je pogledala i sve mi je bilo jasno.
Post je objavljen 15.06.2021. u 14:37 sati.