Od kad sam počela spoznavat svijet oko sebe, i nimalo ga ne razumijevat, govorili su mi - čudna si!
Moja majka je nebrojeno puta, opetavono, znala reć - Na kog si se ti uvrgla , taka teška i čudna- jer nisam tila nosit plavu kutu, neg mi je morala sašit bordo! Moralala me šišat ko " dečka" jer nisam tila dugačku
kosu, mašnice, šnalice i ostale pizdarije.
Moj ćaća je iljad puta reko - jesi zajebana, izbit ć ja to teb šibom! Nije!
Moja ćera je rekla svom , sad muž, prije upoznavanja s nama,moj tata ti je OK, al na moju mamu se moraš navić!
Moj sin ništa nije rekao, al me prije dvije godine , istovario na ZG bus stanici ko glomazni otpad, na kišurini, s prtljagom, jer nije našao mjesto za parkiranje. Znao je il, nije, da će se i tad njegova mati čudna, u čudnim okolnolsti, snaći!
Moj suprug je prije 36. godina rekao DA -uz svu moju čudnost!
Mi ljudi čudni, ipak nađemo " čudake" koji će nas voljeti!
Il oni nađu nas!?
Post je objavljen 14.06.2021. u 21:26 sati.