Ovo nije romanticni post. Ovo je post o odrzavanju privida normalnosti.
Jucer sam imala posjet... Nakon jako dugo vremena. Moja najstarija prijateljica konacno dosla meni i bebi.
Moram reci da sam se veselila cijeli dan. Cak sam se sredila za tu priliku kad je beba spavala.
Hidratantna krema, minimum sminke, cista majica, kosu skopcala iza onog lijepog rajfa i, naravno, par kapi parfema. Tek toliko da licim na onu sebe koju zna.
Moj muz me gleda i pita se zasto se sminkam za po doma. Parfem i ne osjeti.
Tesko je objasniti da je to moj nacin da se osjecam kao... Ona stara ja?
Prije nego mi je glavna tema dana bila je li beba kakala taj dan i trebam li joj skuhati sljive.
Rijetko imam posjete. Vecina mog prijasnjeg zivota ostala je u Zagrebu. Cijela ekipa, zapravo. Nitko od njih nije ozenjen/udana. Jedan ima dijete koje vidja samo vikendom. I nekad nasi razgovori kao da su iz paralelnih svemira. Njima je tlaka kad moraju duze ostati na poslu jer su isli na 5 kava u toku radnog vremena. Ja sam odspavala jedva 4 sata i probudila me beba koja je zapisala cijeli krevet.
Uglavnom, vratimo se na posjet. Po prvi puta u jako dugo bila sam upitana kako sam ja. U redu sam. Umorno. Izmozdeno. Ali tu sam. Radim najbolje sto znam. Trudim se.
Osjetila sam se normalno nakon jako dugo...
Pricale smo, cugale pomalo...
I tako sam u par sati malo po malo rijesila bocu Merlota (ona je pila pivo), konacno imala odraslo drustvo i... Napunila baterije za dalje.
Dobila sam i poklon za rodjendan. Zakasnjeli.
Parfem znakovitog imena. Soulmate.
Post je objavljen 21.05.2021. u 09:14 sati.