Sve se nakrivilo, sve je sivilo,
I kale i kuće i dvori
I niko ne govori.
Ka da nikad nas nije bilo i nije se živilo
Ni cesta, ni skale, ni misto
I nije isto...
Miris prve kave, lik za mamurne glave,
Na špakeru pokipilo mliko,
Jer nije ga pazija niko.
Na mliku se skorup ljulja.
Materine oči ka dva dragulja.
Satrale me "prije-lipše" priče
Duša viče, a kopriva niče
Lipo je ode bilo, u ništa se pritvorilo.
Ni ćakule, ni duša, ni zgoda,
Ni luke ni broda.
Iz kamena kupina niče, i nikoga se ne tiče...
Ko smo i di smo i šta smo
Ništa sačuvasmo...
Sve sam ti pripisa al da se brineš za to
Ovo nije kamen, ovo je zlato!
Jesmo li krivi za išta,
Da danas nemamo ništa?!
Teško mi je gledat bez nade
Zatvorena vrata, ljudi ne rade.
Ponistre bez škura, bez sićanja i vriska
Šta više gledam, više me stiska...
Zatvoriću oči jer možda je sve ovo san šta koči.
I dan i noć je isto
Prazno je misto.
Zatvoriću oči jer znam di pripadam.
Nije to ode i nije to sad
Jer više nisam mlad...
Post je objavljen 26.06.2021. u 11:32 sati.