Neki dan, kraj svog potoka, meditiran. Puštan misli, ne kačin se za njih... Sve prolaze, kao oblaci na nebu, smjenjuju se i idu. I u jednom momentu primjetin da u sebi iman izgrađen zid. Blokadu. Nastavin je promatrat, ne ciljan da je rušin, samo je gledan. Međutin, to gledanje ima efekat na zid. Zid traži da ga ja podupren svojin stavon, da svojim krakom prionem na njega i slipin se s njin. Ja odbijan to radit, svoje krakove kojima se hvatan za misli držin mirno udaljene. Zid se počinje topit. Ja počinjem se automatski, bez svoje volje, ustavat i kreće se odvijat neka akcija. U strahu da ću postat destrutivan, odustajen od cilog procesa. Sličan osjećaj san ima neki dan... Točno osjetin nešto u sebi uz šta triban prionit ako oću da buden istinski u skladu sa sobon. Međutin, to bi vrlo lako moguće rezultiralo destruktivnim ponašanjem. I ja prekinem.
Ima nekoliko već, san ima krizu. Pustija san sve i prizna sebi da mislin da triban pobacat. To je rezultiralo time da san bija žešće loš, i počeja san puštat emocije u kući pred svojima i u jednon momentu san ih samo prisika. Prisika san sve šta se odvijalo, i dospija u neko čudno, neprirodno stanje. Stanje odsičenosti od samoga sebe. U principu, u tom san ja stanju stalno. Ne znan kako ću ovo proć. Ne mogu nikoga i ništa krivit za to što san ovakav kakav jesan. Normalni ljudi kad prolaze ovakve procese ne moraju razbijat ništa ni rušit ništa. Zašto ja iman komad sebe, jednog nezavisnog "ja" u meni koji samo oće da razbija, da ga bukvalno po cili dan osjećan kako vrije u meni, i strepin za budućnost, do kad ću moć održavat ovaj status quo, ne znan. Ne znan šta se desilo pa da ga iman takvog, ali siguran san da je do mene, a ne do bilo koga drugog. Mada ne mogu ni sebe krivit zbog nečeg što san možda formira ko dite.
Ako ne privaziđen ovu prepreku, tonem u pakao. To je stanje nesnosne patnje. Neću ga opisivat, ali postoji. Nije trajno, jednon se i iz njega mora moć izać, ali kad se to može, to je veliko pitanje. U ovom životu, il idućem, il tamo nekad, ko zna kad... Uglavnom pakao je stanje uma, i u to stanje se more uć na zemlji, kao i u raj, moguće je na zemlji uć u rajsko stanje uma. Ne bi volija završit u paklu. Imam nešto tanko izbora što iman, al i to je krnje. Jebeš ga, možda moran proživit tu nesnosnu patnju koja nema dna koje možeš dotać, nego samo padaš bez ičega da se uhvatiš za to... Otvorija san te dimenzije postojanja sam, tako da me se je, očito, samog snalazit u njima. Nisan ovo želija. Ni bira. Ni uradija. Svjesno. Sad, šta se dešavalo u djetinjstvu, ili prošlim životima, ne znan. Volija bi ovaj post završit s nadom. Ali ne znan da li je iman. Pa nek ostane na tome.
Post je objavljen 17.04.2021. u 14:36 sati.