Marketing
I did it my way
Kak postaješ stariji, sve se više sjećaš nečeg šta je bilo prije tristo godina a nemreš se sjetit recimo kak se zove planinarski dom u kojem si bio na timbildingu prije dvije godine. Pa zadrijemaš pred teveom, trgneš se za dvadeset minuta i breinstorming ti kaže - Petehovac. Iznad Delnica.
Pa se digneš popit šlaftablete i usput napisat par riječi o današnjem ručku. Dugo nisam radila šarenu rižu, kako ju je zvao moj junior dok je bio mali. Sataraš sa dodatkom riže, ukratko, i pohana piletina.
Moja mama je uglavnom radila rizibizi il špinat i pire krumpir uz pohanje. Pire krumpir da, pohanje da, al rizibizi il špinat...ne bi pojela da me ubiješ. Onda odslušam traktat da kak djeci koja to ne jedu naraste rep ( to dok sam bila manja i dok nisam skužila da mi rep neće narast od ničega, a i tata je dao svoj doprinos konstatacijom da šta me zajebava s repom zbog riže il nečim zelenim šta na tanjuru izgleda ko da je pura drisnula ), da kak sam mršava i slabokrvna ( to kad sam već malo frknula pa sam valjda trebala pojest i špinat i ranjglu u kojoj se kuvo da mi naraste željezo ). Da će sve kiki bombone pobacat u kantu za smeće i da nema mrdnut od stola dok ne pojedem. I onda šta radit; bolje zažmirit pa nekako zgutat omraženi rizibizi il špinat i imat mira nego jest i slušat oratorij za simfonijski orkestar, mješoviti zbor i soliste u jednoglasnoj izvedbi ispaćene roditeljice.
Kad sam ja počela kuhat, nepisano pravilo je izrijekom izbacilo i riječ rizibizi, a kamoli kuvanje istog. Samo sataraš ko podloga pa dodam kuvanu rižu. Još otkako sam u Lidlu ( više za vas ) otkrila rižu koja se skuva u vrećici, znači nema keljenja i pjene i tih gluparija...divota jedna, skuvaš u vrećici i samo istreseš u fino povrće. Za pohanje sam isto unijela reformu - piletinu poham bez kože. Nije mi bilo goreg nego kad na pohanom batku ispod onog finog hrskavog prezla naletim na kožu, nit kuvanu nit pečenu. Pa opet traktat - to je fino, znaš kako ja poglođem noge iz juhe...Znate kad bi ja oglodala noge iz juhe? Nikad, pa ni tad. Pa sukladno neslaganju mog probavnog sustava sa pilećom kožom - koža ide proć prije pohanja, i onda dobijem ono šta mi paše.
Zadržala sam recimo držanje kuhinjske krpe prebačene preko ramena dok kuham; bez toga ne znam ni pohat, ni motat sarmu, ništa. Krpa mora bit na ramenu i gotovo. Ta mi je mamina slika u glavi i sad, nakon tolikih godina. Hoda po kuhinji, panira meso il guli krumpir, šta god, a kuhinjska krpa od faks helizim praška na ramenu. Doista njoj je bila na lijevom ramenu, meni je na desnom jer sam ljevakinja.
Uglavnom jako sam zadovoljna današnjim ručkom, skuhanim po mom protokolu, uz dodatak malih pogačica koje ispečem jer uvijek ostane jajeta i brašna od pohanja. Za njima je uvijek tukež, pa onda još i pridodam malo jaja i brašna da ih bude više.
Život i čine male stvari koje te raduju, poput sjećanja na davno prošle dane il ručka koji napraviš sebi za gušt.
Post je objavljen 16.04.2021. u 23:05 sati.