Marketing
ROĐENDAN
Starac uđe u kafić i smjesti se do prozora.
„Isto što i inače“, dovikne konobar sa šanka.
„A ne, ne danas, danas ću Hennessey“, odvrati starac dodavši „natočite i sebi jednu, rođendan mi je!“
Konobar naspe konjak u čašu, ubaci kocku leda i posluži starca.
„Izvolite gospodine.“
„Zahvaljujem. Znate, već godinama dolazim ovamo, a još uvijek ne znam vaše cijenjeno ime.“
„Ivica gospodine“, reče konobar.
„Drago mi je, ja sam Alan. Pa Ivice, smijem li te zvati Ivica…“
„Dakako, gospodine.“
„Možeš li pogoditi koliko sam star?“
„Stvarno ne bih mogao reći, da nije 67?“
„81“, starac će ponosno.
„To su zbilja lijepe godine, gospodine.“
„Bogami jesu. „
„A znaš li koliko već dugo zalazim u ovaj kafić?“
„Niti to ne bih sa sigurnošću mogao reći...“
„Pa, dovoljno da kažem kao pamtim tvoju kosu riđe boje. „
„Vrijeme leti…“
„Možemo reći da smo na neki način ostarjeli zajedno“, zaključi starac.
„Doista“, složi se konobar.
„Dobar si konobar, tih, nenametljiv…“
„Hvala gospodine. Kako reče čuveni Muhamed Ali: trava rase, ptice lete,valovi zapljuskuju pješčane obale, ja mlatim ljude. Posao konobara je biti uslužan i donositi piće. Trudim se svoj posao obavljati najbolje što mogu.“
„Svaki čovjek koji svoj posao radi pošteno zaslužuje moje iskreno poštovanje.“
Tu konobar zaključi razgovor.
„Sretan rođendan i uživajte u piću“.
Vrati se za šank i i počne glancati čaše.
Živio! Starac nazdravi u sebi, cimne konjak i pogleda kroz prozor. Gomila ljudi nezadrživo je promicala. Svi su gledali ravno ispred sebe. Nitko nije zamijetio starca u izlogu.
U kafić uđe mladić. Smjesti se par stolova dalje. Naruči pivo.
„Ivice, stavi to na moj račun“, poruči starac konobaru.
Mladić sumnjičavo pogleda starca.
„Rođendan mi je“, pojasni starac.
„Ah, tako“, bezizražajno će mladić.
„Da – osamdeset i jedna“, pohvali se starac.
„Fiju“, zvižnu mladić.
Potom izvadi knjigu iz ruksaka i počne čitati.
Starac je promatrao mladića. Bio je prekrasan, duge plave kose, pomalo androgin. Podsjećao je na nekog koga je davno znao.
„Oprostite, što to čitate“, zanimalo ga je.
Mladić odigne obrvu.
„Ničiji posao“, reče.
„O čemu je riječ?“
„O starom prdcu koji drugim ljudima ne da mira.“
Starac pocrveni od bijesa. Kvragu, nije zaslužio da ga se vrijeđa. Platio je tom klipanu piće i ne bi mu kapa pala s glave da bude mrvu pristojniji. To mu je želio reći, ali je prešutio. Mladić je mogao biti samo još bezobrazniji, drskiji, pa čak i otvoreno agresivan, mogao je nasrnuti na nj, udariti ga šakom. Starca. Fuj! S gađenjem svrne pogled.
Ulica je opustjela. Radni čovjek nestao je s ceste.
Starac ustane i pođe k zahodu. Iznenada se sruši. Ostade nepomično ležati na tlu.
Konobar priđe, opipa puls.
„Šta je starom prdcu“, upita mladić.
„Odapeo“, odvrati konobar.
Mladić ustane i priđe truplu.
Osvrne se.
„Mislim da bi smo mu trebali zaviriti u novčanik.“
Konobar izvuče novčanik iz starčevog džepa.
„Dijelimo popla“, napomene mladić ugledavši debeli svežanj novčanica.
„Prebrojat ću na šanku“, reče konobar i vrati novčanik nazad u starčev džep.
Brojao je novčanice, konobar. Mladić je budnim okom pratio rad njegovih prstiju.
„Evo, 2300“, reče.
Mladić bez riječi uze novac i vrati se čitanju.
Konobar obavijesti policiju.
Post je objavljen 16.04.2021. u 15:41 sati.