Pregled posta

Nazorova sirotište

Maloprije sam se pogledal u špigl,ogledalo,zrcalo,špeć ,pa ne zgledam tak staro,a fakat se puno toga sećam.Možda ćete pomisliti da sam fakat laufal jako puno,no,ja sam zapravo jako dobro dete,bio.Fino,pobožno,tradicionalno odgojen u duhu konvencija i kurtoazija,finog građanskog društva,tipa „ šuti,dok stariji govore“.Danas toga nema,deca su prepuštena sami sebi i svojim nekim odgojem.Previše se nade,a i tog nekog psihologija knjiga primjenjuje, pa se nažalost odgaja svašta.Imate dete doma,a ne stvar ili neko savršenstvo koje se rodilo da vama da blagodat za dve ili tri minute sexa.To dete treba odgajati,slobodno,ali ipak da se znaju pravila igre,nije dovoljno meni je dobar,nego treba biti dobar i ostalima,odnosno,meni je doma miran,a to kaj je razbil mercedesa,pa desi se.Sebi kose čupo.Ne daj Bog da nekoga ubije.Govorim o naprosto ljudskim vrednotama,koji smo mi stariji pobirali doma,jer primjera radi,da sam ja napravil neko sranje,ne bi policija,ondašnja milicija trenira strogoću,stigli do mene,moji doma pokojni tata i deda bi me sami zatukli,pa sve da me čuval NATO,NASA,svi sateliti i svi pravobranitelji ovog sveta.Pa mi pizdarije nisu padale na pamet,nego sam si ipak prvo razmislil malo,jer mi se živelo.No,nije samo to,bilo je tu naravno i nekog truca,natjecanja ,ljubavi pa i malo nadmetanja,sa vlastima i poretkom i premda nisam odgajan tako da danas dižem desnicu ruku u čudan stav,osim mahanja dragim osobama,pa sam tako ovako na krivo nasađen obavezno ostajal doma i za Božić-Uskrs,a i bogami za Bajram.“ Dete ne bu išlo u školu za blagdane“.Točka,pa da sav se svet okrene naglavačke!Deda,pokojni,kao ključna stavka kuće,poglavar gori nego Papa rimski ili jedan vladar koji se danas često spominje ,a inače je Austrijanac,a kasnije se preselil u Njemačku i razroval svet naopak,premda moram to reći ,pravi Osterajher nikad ne bu ratoval za Njemca,pa da se Etna i svi tajfuni sveta okome na nas,je bil strog,po staroj mjeri odgoja,šiba je iz raja izašla,kak i cucek mora biti na lancu,premda nisam nikad dobio batine,jer za decu postoje bolji načini maltretiranja onak po staroj kovanici Arbeits macht frei,a psi su navek bili po kući,premda su ga se kao i ja bojali.Dovoljno je bilo da me pogleda.Jedna scena odgoja.....“ N. !!! Kaj je ! Dodji dole odmah! Kak se veli! – Molim! (sotto voce) – Sad lepo odi gore i kad te zovem da si se odazval.....30 puta sam hodal po štengama gore-dole da bi se naučil reći molim.Osim dedinih zapovijedi,jawohl mein Herr,bila je tu i mama i baka,sa svojim pobožnim,“ ne rugaj se niti grbavom drvetu“- pa i danas kad vidim nekoga tko je grbav,meni je žal ili naprosto okrenem glavu.Danas to više ne postoji nažalost ili je jako retko.Nemreš ti majci sa sela ,kad je selo u tebi!
Kaj sad,mislite si! Ovoga ili kreše andrija (andro-pauza) ili alcek od hajmera.Ne!
Moram napisati jedan tekst ,a uvijek imam neke zavijutke,uvijek okolišam i napravim uvod ko da pišem govor za skupštinu UN-a.
Pa ajmo o i u glavu!
Bila je to neka ratna ,teška,alarmna godina 1991,kad sam upoznao svojeg (recimo)brata.On je bil napušteno dete,raslo po domovima i sve brižnim starateljima,koji su pobirali lovu od države ,da bi doma imali đabaluk slugu.Nakon priče o njegovom djetinjstvu,a išel je doma na kratki odmor od ratovanja,nije imal kam,pa sam ga ja pozval,dojdi k meni,moji ti uvijek prihvate sve i uvijek ćeš biti dobrodošao.Tako je i bilo,mama i baka su pustile suzu,pripremile ručak i kolače ,a deda i tata su dugo razgovarali s njim o ratu,o ljudima i djetinjstvu.Ostal je s nama do dana današnjeg,tako da osim brata i sestre imam i njega.Znate onu,puna kuća uvijek srca vruća!
Država kao takva,nemrem reći da baš ne brine o napuštenoj deci,ali svakako bi bilo bolje naći poštene ljude,koji nemreju imati dece i dati toj deci pošteni dom,veselje i kutak u koji se uvijek mogu vratiti.No,nažalost,kao i uvijek pošten nastrada,dok se lažovima više vjeruje.To je kao Murfijev zakon,samo u stvarnosti -totalnoj.
Oduvijek sam imal problema sa zubima još od najranije dobi,pa sam znal ko beba vriskati u noćima od bolova,dok su me nosili na rukama ili hitno vozili zubaru.Toliko puta sam imao kraval s time,da se danas naprosto zubara ne bojim.U Zagrebu je bila doktorica Dragica Popek,na Nazorovoj ulici,koja me nemalo puta spasila od smrti.Jedanput je bio slučaj da su mi na nekakav tadašnji praznik umesto leka na granolom zuba stavili plombu,pa smo divljali s autom po Zagrebu do Nazorove.Doktorica je rekla tada starcima,“mali bi umro do jutra“.I dan danas se bojim Perkovčeve više neg vraga crnoga ili Majkla Majersa,i jedni i drugi nose masku.Ovaj zadnji mi je nekak onak više hercig!
Hodočastio sam ja i s Nazorove dosta često prema Britancu ili prema centru,prema „saloon“-u,ali baš u toj Nazorovoj,nekako preko puta te moje zubarske pustolovine bila je jedna krasna zgrada,koja me uvijek interesirala,ali se onda nisam usudio ući unutra u dvorište i pogledati izbliza,uvijek je bilo ljudi,premda mladih,ali kaj bolje da si ja to onako škicnem,nego da upadnem u nevolju.
Pazi ovo,tek prije neki dan usudio sam se ući u prazno dvorište, doći do zgrade,pogledati je ,otkriti što piše .To što je danas faks ,nekada je bilo sirotište.Naravno ne jedino i ne jedino povijesno.Otvarala su se ta mjesta i poslije ratova i poslije svakakvih orgija,poslije kojih si se moral rešiti tereta,odnosno fačuka ( kopileta).Bilo je i u Vlaškoj.
Vidjevši natpis iz kojega proizlazi da je to donirao presvetli gospodin barun Jelačić de Buzim,sjetim se odmah scena iz raznoraznih ekranizacija Olivera Twista i nekako mi taj vrući sparni sunčani jarki dan padne u mrak.Sjednem na klupu,šutim i samo gledam tu zgradu u svojoj ljepoti,koja skriva male dječje suze i patnje,boli ,bez one prave ljubavi koju im samo može dati dom,roditeljski.Nedaleko odavde je dom za decu,čuje se plač,plačem i ja,čuje se smijeh i ja se smijem,vidim dijete neko jako malo u dvorištu kako se igra,pored njega možda mama ili teta i meni je drago oko srca.Toliko bezbrižnosti,a toliko jada u tom malom srcu.
Kao da se sama zgrada htjela zatvoriti od opakosti svijeta,pa je napravljena po Bolleu,za opatice,Magdalenke,a isto tako je brzo i dovršena,iste godine 1879.Nije tu dugo bio taj red,već 1886,neogotičku zgradu kupuje država i uređuje je za dječji smijeh,a novac je donirao kako sam napisao,što i stoji na zabatu barun Jelačić.
Neka se djeca smiju,ma neka i plaču,ali neka su sva djeca naša i samo naša.
Odani Vam .....

Post je objavljen 10.04.2021. u 08:23 sati.