Sjedokosi…
Nikad se nismo upoznali, a tako smo se dobro poznavali.
Sećaš li se naše „šetnje“ Trešnjevkom kad si tražio kuću gde sam rođena??
Sećaš li se mejlova kad si grdio, hvalio, raspravljao sad o potpuno nevažnim temama??
Sećaš li se posta koji si mi zabranio da objavim, a ja se nestašno šalila??
Danas si na naslovnici, u toliko mnogo postova. Znam, radovao bi se čitao, komentirao...
O tebi znam ono što si pisao i što su pisali o tebi, a to je mnogo ili malo, ko zna.
Borise, pesniče nade, ljubavi, doajene bloga, prijatelju, bilo je lepo družiti se sa tobom makar i samo virtuelno.
Nećemo te zaboraviti…