Nocas sam razmisljala o tome kako sam previse fokusirana na bolest i odrzavanje stanja vise-manje normalnim. Koliko energije mi odlazi na to.
Zatvorila sam se u sebe i... Ponovno gradila labirinte.
Onda je dosla ta spoznaja.
Mozda fokus trebam maknuti sa sebe na ljude koje volim. I oni svakodnevno bore svoje bitke, nista lakse od mojih. Mozda trebam voljeti vise. Mozda ih trebam paziti vise.
Mozda sam ja ta koja je teska i zahtjevna i bez istinskog razumijevanja. Mozda radim stvari samo s pola srca. Mozda grcevito drzim nesto sto treba samo lagan zagrljaj da bi moglo rasti.
I tako sam prosla jos jednu fazu pustanja ega. U ovoj fazi pustam samonametnutu samocu i bol. Postajem ona koja ce pruziti ruku i sirok zagrljaj.
Post je objavljen 11.03.2021. u 11:06 sati.