Marketing
Proleće cvrkuće…
Kažu stiglo proleće.
Ptičice cvrkuću, travica se zeleni, visibake, visideke i ostali viseći, davno gvirnuli, raduju se suncu.
Kod mene nešto sve naopako.
Sused noćas popio svoju dozu pića, pa dozu jednog, drugog prijatelja… nisam mu brojala. Zabranjeni restorani, što će čovek, mora piti sam. Svakih pola sata tresne o zajednički zid i viče
-Susjeda, dobro sam, samo mi papuča ispala.
Kako mu je ispala u zrak, ne objašnjava, a nešto i nisam bila zabrinuta do pola noći, a onda sam pobegla kad je zapevao
Sam sam nigde nikoga nema…
Sam, u soliteru?? I ostali susedi ga ubeđuju da nije sam, i da spava. Gde ćeš ti nešto pijanom objasniti.
Mesec srebrno blista sa grančica rose, (zar rosa nije ujutro??). Ja ne vidim, oblačno, ali nisam ništa pila ko mi je kriv.
Ujutro sunce se proteže rumenilom izazivajući sećanje… ne, ne na galebov krik iznad blistavog mora, nego sećanje da sam zaboravila kupiti kavu.
Juriš pešadija.
Navlačim brzinske cipele, jaknu, grabim novce i u radnju po kavicu dok ne provri voda. U radnji samo jedan čovek na mesnici, ali nedelja, pa samo jedna radnica, svaštara, što bi kazali. Brzo će, hej samo jedan čovek. Cupkam nestrpljivo, provrijaće voda.
–Dajte mi jedan batak.
-Nemamo.
-Kako nemate, ja vidim da ima.
-Nema, hoćete li nešto drugo?
-Ne, hoću jedan batak.
Uhvatio se za taj batak kao da o njemu život mu ovisi, a možda i ovisi, batak je to.
-Gospodine, malo višim tonom, obraća se prodavačica, pa opet spusti glas, lepo vam kažem nema.
-Eno ga.
-Gde??
-Na kokoški. Pokazuje prstom spakovanu koku sa nadevom.
-Možete samo celu kokošku da kupite.
-Ja hoću jedan batak.
Kosa mi se već polako diže na glavi, ptičice možda cvrkuću na zelenoj grani, čujem samo BATAK… BATAK… BATAK… U daljini prodavačica
-I ko će da kupi koku bez jedne noge??
Čovek slegnu ramenima, to nije njegov problem. Okrete se meni, traži saučesnika, ali videći moj bledo teleći pogled, samo kavaljerski reče
-Daj njoj, preko reda. Pala sam u iskušenje da zatražim batak, ali…
Zgrabih kavu, jurim sve po dve stepenice, upadam u stan zadihana kao da sam skakala sa Triglava u Sredozemno more . Dobro je nije se kuća zapalila…i … nisam ni uključila kavu.
Gledam kroz prozor, šljiva počela da otvara bele cvetove, žuti žbun se smeši suncu, trava se zazelenila…
Izgleda da je stiglo proleće…
U meni je, nije do prirode…
Post je objavljen 28.02.2021. u 13:55 sati.