Jutra su najgora.
Kad se digneš i znaš da ne možeš izbjeći još jedan tjedan u kojem možeš samo raditi ili šetati po uvijek istim stazama.
Ne znam kako svi vi koji šutite i trpite ovo podnosite.
Ne razumijem vas.
Idete mi nakurac, kao i ja vama.
Probudilo vas je što ono zadnjih par mjeseci?
Ah da, ono kad je umro Nadarević, Kićo i sad za kraj balkanske nekrofilije, bolesnog štovanja čovjeka nakon što prne u fenjer, ode i Balašević.
Da je svima nama samo na moment vidjeti svo to obožavanje nas kad krknemo, umrli bi još jednom od silne sreće.
Sad vam jedino još Tito može još jednom umrijet ili neki ustaša ili četnik uskrsnuti.
Jedino to vas probudi na moment. Tito, Stepinac, (tko je od njih bio dobrotvor a tko zločinac, ono jebe mi se stvarno više živo za obojicu, jedino me zanima gdje je noga od Tita pokopana, ona će jedina biti zauvijek jednom nogom u grobu),
rasprave o abortusu, da ili ne i sponzoruše kad snime video u kojem se jebu (što im inače nije u opisu posla).
Umro neko, ajmo mu bit najbolji drug.
Onako kako je Švabi vrhunski smisao života raditi i raditi i najbitnije je kako ćemo mi ovo uspjeti a nema pitanja o smislu i cijeni tog "uspijevanja", tako je vama (tudja) smrt u svim njenim oblicima najveći dogadjaj u životu.
Ali život vas nikada ne zanima, nikad vas nije zanimao.
Živite čekajući da neko umre pa da mu pišete epitafe i takmičite se tko ga je više volio i kome će više faliti.
Za to vrijeme, oduzeli su nam sve ono što čini život.
Druženje u živo.
Putovanje kamo želimo.
Jebene čevape požderati u nekoj birtiji, nego ih nosimo doma u plastičnim kutijama i jedemo onako oparene.
Otplivati par staza ili jednostavno se lijeno namakati u nekom bazenu, daljem ili bližem moru.
Prošetati gradom bez da nam policija mjeri razmak.
Otići u jebeni šoping bez brnjice.
I to je život, to je ta crtica izmedju dva datuma a ne samo plačipiždjenje za onima kojih više nema.
Ja njima iskreno zavidim.
Jer oni su stvarno mrtvi a svi ste vi poluživi.
Ne znam kako vi ali ja neću pustiti da mi život ovako prodje.
Ali neću se ubijati pa da mi pišete epitafe.
Poštedite me toga, ko boga vas molim, krepam li dok bude fejsbuka i fejsbukova.
Ne vrate li mi moj život do kraja ove godine, toliko ću još izdržati famoznim mirnim putem, vratit ću ga sama.
Tamo gdje bude trebalo.
Na barikadama, na ulici, bolje nego u ludnici ili na respiratoru.
Ili najgore od svega, u izolaciji izmedju home office-a i kauča gledajući vas koji čekate da se ponovo rode neki Tito ili Isus pa se izbore i za vas.
Ja sam spremna žrtvovati se, ali ne za vas.
Kao da bi vi za mene kurcem mrdli.
Empatija?
Ma nemojte me klat.
Računajte na nas?
My ass.
Post je objavljen 22.02.2021. u 08:48 sati.