Kad još nisam ništa znala i još nisam verovala da na svijetu tuge ima slušala sam Balaševića.
Kasnije kad sam postala inženjerka pred kojom je karijera, malo pomalo sam se od njega odmakla.
Nisam više uspjevala uživjeti se u nešto što mi se na moment učinilo kao lažna boemština i glumljena skromnost vetropira koji sasvim solidno zaradjuje kradeći bogu dane.
A i ti neki likovi tipa Vasa Ladački, što uzmu konje vrane pa onda cijeli život plačipizde naokolo ili pak onaj psihopat što skriven u grmu gleda lepu Protinu kći dok se kupa u najmanju su ruku neka čudna sorta.
A opet, negdje u nekom kutku sjećanja medju svim onim glazbenim podlogama za kojekakve prigode, iskoči poneka dobra stara, manje poznata i zaboravljena stvar koju tako rado vrtiš na repeat i suza radosnica ti sama poteče svakoga puta kad se on vrati doma u dva i deset a ona je s Lukićem iz prvog stiha pobegla u noć.
Profesor Lukić sa četvrtog sprata
Je živeo prilično sam
A decu je učio ljubavne pesme
Sonete i šta ti ja znam
O, kako tužnih ljubavi ima, baš nešto razmišljam
Njegova žena, Lukić Milena, s’ drugim je otišla
O, kako tužnih ljubavi ima, ovaj svet je ispunjen njima
Sve više sumnjam, da neko sretno i voli još
A gospođa Ruža je radila goblen
I subotom igrala tač
Od muža joj ostalo par žutih slika
Oficirska kapa i mač
O, kako tužnih ljubavi ima, baš nešto razmišljam
Poručnik Bata, iz prvog rata, nije se vratio
Pišu romane, pesme, novele,
O tome kako ljubav uvek nađe put
Znam neke sive, tužne hotele i neke prazne sobe
Gde je uvek onaj strašni mir
Anđelija Prokić je čekala princa
I njegovu čarobnu moć
Da joj otplati kredit, da joj napravi klinca
Da je voli do kasno u noć
O, kako tužnih ljubavi ima, baš nešto razmišljam
Njen suprug Bane, noći i dane, nije se treznio
A kad se jednom, u dva i deset
Vratio kući željan ljubavi i sna
Našao pismo, pao u nesvest
Žena mu s’ Lukićem iz prve strofe pobegla u noć
Zapravo sam namjeravala ovaj post nazvati po pjesmi koju kao da je napisao za moju nećakinju koja je lani ostala bez tate, velikog ljubitelja Djordja Balaševića ali netko me preduhitrio, vidjeh u naslovima.
No večeras će, kako god okrenem, ići te neke pjesme, od onih kad još nisam znala da na svijetu tuge ima do onih kad nas čeka more sveća.
Pa neka ide još jednom.
Za obojicu.
Umjesto svijeća.
Počivali u miru.
Pričaće ti jednom možda
kako sam ja bio štošta
pile moje, pače moje malo
mudrovaće badavani
kad me nema da se branim
da sam blizu, ne bi im se dalo
Pričaće ti o plovidbi
ti što nisu sidro digli
šta sam za njih neg’ ukleta šajka
tvrdiće sa čudnim sjajem
da sam drhtao pred zmajem
gledali su oni iz prikrajka
Al’ ti slutiš otkud bore
trunje se u oku diglo
olujno je tamo gore
gde nas nije puno stiglo
znam da sanjaš more sveća
i korake po tom doku
ti si tamo bio u mom oku
Pričaće ti, kojekakvi
zloba se k’o rubin cakli
kako odjek mog osmeha ječi
i klet' će se u pretpostavke
kljuckajući kao čavke
moje loše prepričane reči
Brojao sam ljude s krsta
pravila i izuzetke
posvud promašena vrsta
samo retki nadju retke
znam da sanjaš vaskrsenje
jednu siluetu plahu
ti si tamo bio u mom dahu
Pričaće ti jednom svašta
boljima se teško prašta
pile moje, pače moje malo
i silni miševi u boci
javiće se k’o svedoci
pustolovnog traganja za Gralom
Ne znam više, Bože prosti
dal’ da strepim
il’ da stremim
da to breme posebnosti
i na tebe nakalemim
ako nije kasno već
Jer znam da sanjaš rimovanja
krike i tišinu nemu
ti si bio svugde
u mom’ svemu
pile moje, pače moje malo
lavče moje
Post je objavljen 19.02.2021. u 19:38 sati.