Pažljivo vagam pišući ovaj post. Jako pažljivo. Jedna riječ može bit previše. Stanje kući postaje previše teško. Stanje u meni postaje previše teško. Razmišljam da oden na psihijatriju. Ali ne iz motiva iz kojeg bi ljudi inače išli. Da im bude bolje. Ja bi otiša da mi bude gore. Budući da iman osjećaj da ne mogu izać s ovim na kraj, neman nade. Ne virujen da ću ovo proć načinom koji je dobar. To je jedini način, bar za sad, što ja vidin. Ali o njemu ću pisat poslje. Uslijed nemogućnosti da ovo prođen na (valjda) jedini pravi način, otiša bi na psihijatriju da se prepustim propasti. Da potonem, ne do dna, jer tu di bi ja potonija nije dno, to je sasvim druga kategorija patnje. Ja bi potonija u pakao. Već san par puta opisiva šta bi se desilo kad bi to uradija. To bi bila predaja, moj čin odlaska u propast iz koje nema povratka, a i ako ga ima, sigurno je užasan.
Dok san bija na psihijatriji dešavalo mi se da "tonem u pakao". To je značilo da moje ja, da moj ego, tone u neke sile u dubini mene koje me krenu preuzimat. Vidija san ja čak i na kojoj točci se to krene dešavat. Ukratko, to nešto u meni bi mene preuzelo i uzelo kontrolu nad mojin ponašanjen. Znači, ja ne bi više kontrolira svoje ponašanje. A taj dio mene koji bi me preuzeja, bi radija namjerno sve najgore što ja mogu zamislit, samo da me muči. Šta god ja zamislin da je užasno, taj dio mene bi to radija. Odnosno ja bi to radija, a u sebi bi nemoćno patija. Tipa, jednu noć kad san tonija u to stanje mi je dolazilo da tehničara (medicinskog brata) koji je inače strog, gađam stolicom. Dolazilo mi je bukvalno, da mi taj dio mene se predstavi kao Sotona. U smislu da bi mi dolazilo da pristanen da ću bit Sotonin sluga i da to prihvatin. Da u sebi reknem: "Ja ću bit sluga Sotone". Nikad nisan do kraja prihvatija, tako da san uspija proć bez tonjenja u pakao, iako san vidija na šta to liči.
Ukratko, to je užasna patnja. Za Sotonu, odma da kažen, nisan vjernik. U našoj kulturi se zlo prikazuje u liku Sotone i ja mislin da je to razlog što mi se dešavalo da me Sotona traži da mu se prepustin. U nekoj drugoj kulturi bi to bija neki drugi zlodih i slično. I ono što je bitno, ja san svjestan da to što me obuzima je dio mene. Mada ne mogu sa stopostotnom sigurnošću reć da ne postoji i izvan mene. Ali kako san ga ja percipira, u mojoj je glavi. Kad bi se desilo da prihvatin "Sotonu" i da mu se potpuno prepustin, svojon voljon mu dan kontrolu nad mnom, nema granice patnje kakvu bi ja sve moga iskusit. U sebi bi osta nevin, a radija bi užasne stvari koje bi me do beskraja patile, a neke možda i obilježile za cili život. Tipa ako bi nekome naudija i slično. Ako bi mi došlo da nekome naudin, i to je opcija koju bi moga uradit, a moga bi naudit i sebi, nanit si neke ozljede i slično. Zapravo, ja ne znan šta bi se desilo kad bi ja prihvatija to i potonija u pakao. Al znam da ne bi bilo dobro. I da ne uradin neko sranje kući, otiša bi na psihijatriju, da tamo potonen.
Sad, koja je alternativa? Put neulaska u pakao, a i put izlaska iz pakla je prihvaćanje. Ono što triban radit je potpuno prihvatit sebe. Neki dan san šeta i osjeća san se baš lipo. I kad krenem prema kući, krenem ulazit dublje u svoje energije, u ogromno, uzburkano more emocija, more mene i primjetin da ako ću nastavit tonut u to, da će nestat mog svjesnog "ja", mog racia, da ću ja postat te energije. To mi se nimalo ne sviđa, jednostavno, neman snage da to uradin. A mislin da je to neophodno, da se moran upustit u to. A tada mi je to došlo u čistom obliku, ovako, ako bi tija radit šta ja mislin da je ispravno, triba bi se potpuno prepustit, a to bi značilo i da bi razbija po kući, jer kad krenem se opuštat dođu mi porivi da razbijan. I ne, ne mogu ispoljit te porive tipa da uzmem boksačku vriću i lupam, jer mi dođe eksplicitno da u kući razbijan i neće nikako drukčije.
Moguće je da bi razbija i ako bi se u čistom obliku pustija u more poriva i emocija, ali tada bi bilo drukčije. Još jedna alternativa paklu je to da jednostavno - puknem. Iman tako užasnu socijalnu anskioznost da pred ljudima s kojima nisan baš intiman, krenen dolazit u situaciju da ću puknit, otić u psihozu. Ono, počet se nesvjesno ponašat, radit boga pitaj šta. Taj osjećaj je stravičan, a dođe mi u normalnoj situaciji, tipa kad mi tetka sidi s nama u kući i slično. Generalno, stanje mi je takvo da nije održivo, da sad moran zubaru, puka bi dok bi sidija na stolici, a i kući san stalno na granici s nervozon. A također, kući mi, po noći nekad krene dolazit atmosfera propasti... Kao da ću utonit u te destruktivne tendencije.
Ovo pišen da malo sistematično stavin na papir, stvari kako se odvijaju. Ja ne znan u kojem ću pravcu poć. Ja tražin neki miran pravac, ali ga ne nalazin. Istinski, ja ne virujen da postoji alternativa tom razbijanju, ali kad sagledan, već san se ja dobro izgradija da bi možda moga proć i bez toga. Ne znan. Inače, po cili dan san u nekim nervozama, presjecam taj potisnuti dio sebe, taj dio u kojem su i agresivni porivi prema namještaju u kući. Tako prolaze dani, a da ja neman pravi kontakt sa sobom, a time i sa stvarnosti. Kad legnen, osjećan se prazno, iman osjećaj da nešto još triban uradit, ono, osjećan se beskorisno. Kad ustajen, ajde, ok je. Ali me stišće žestoko u zadnje vrime, emocije su mi takve da ne znan koliko ću moć održavat status quo. Nešto će morat prevagnit... Možda ispadnen kukavica i oden na psihijatriju da se prepustin destruktivnim silama... Jednon san to već uradija, ali tada san se ipak odlučija borit, kad san doša na psihijatriju. Sad bi vjerovatno bilo isto. Ne virujen da bi se tek tako pustija.
Eto, ako san vas zabrinija, krivo mi je, ne želin bit ičiji emocionalni teret, ali lakše mi je kad ove opcije sve ovako razradin i napišen. A nadan se da ćete me razumit. Ja nažalost kroz ovu borbu dobra i zla u sebi, razumin razne destruktivne porive kod drugih ljudi. Nadan se da neće bit onako kako je @jelen reka, onaj marfijev zakon, da će čovik postupit racionalno tek kad istroši sve druge opcije. Ja znan šta sebi ne bi smija dopustit, ali oću li imat snage da si to dozvolin, iskreno, ne znan. Ja san osoba koja je dobra, ne bi ni mrava zgazija, ali to što bi me preuzelo, ne bi bilo dio mog svjesnog ja, nego devijacija nečeg iz moje unutrašnjosti. Nešto u meni čemu ne dozvoljavan ljubav. Nadan se da san dobro ovo objasnija. Hvala vam na čitanju.
P.S. Kako bilo da bilo, jednom će proć. I jednom ću i ja izać iz patnje i bit sritan. Samo nadan se da će to bit u ovom životu, a ako ne, onda u nekom od idućih života... Evo vam ovo pjesma, da razbijen ovu tminu iz posta. Živili!
Post je objavljen 07.02.2021. u 22:11 sati.