Evo tolko sad me raspizdila jedna mala na telefon, trebalo mi je tri dana da složim tekst koji sam nabacala. A koje podatke te traže kad ti hoće nekaj prodat, samo kaj me nije pitala kad je bila z.m. Alzo ovak:
Zvoni mobač.
Ja: Molim.
Mladi ženski glas: Zovem iz prodaje.
Ja: Pa dobar dan! Ono, gospodična, kod nas obično tak počinje, pozdravom. No dobro, lepo, iz prodaje zovete, fino, fino, a pardonček, a iz koje prodaje? Imate vi kakvo ime i koga vi ustvari trebate? (mislim brate kolki nezaposleni, kud tebe stave ovak nepismenu pa odma na telefon, bez da te iko ikaj naučil).
No kad sam već počela pisati ovu mobo-dramu:
Pa vi ste nas zvali, veli nepismena curica, što trebate?
Ja ne vjerujem vlastitim ušima: Reko čujte prvo ono kaj ja trebam vi mi nemrete dati, možete mi to eventualno prodati, to ili nekaj drugo, a po čemu ja moram detektirati broj koji me zove, na mom mobu piše nomen nescio (jebem ju jer ta sigurno nije učila latinski) i zakaj bi ja sad trebala znati kaj vi hoćete od mene, neku uslugu - sve finjaka, da nije krivi broj? (već sad se pitam zakaj se opće razgovaram s njom).
Ne znam, haloooo (veza puca) od nekud razaberem - možda pokrivač - s nekim tam šuška (ispod pokrivača????), reko ajd, bum popustila. Veli nepismena - čujte gospođo, a da se ne radi o pokrivaču A. Vera?
Gospodična, velim, čujem s nekim se konzultirate, može biti da se radi o pokrivaču Aloa Vera (povezujem u svojoj genijalnosti).
Dakle ona oće meni prodati Aloju Vericu pokrivač, pretpostavljam ja, jer još uvek nisam sigurna, veli ona treći ili koji put - pa vi ste zvali.
E sad sam još ja kriva kaj oni nekaj prodaju! Majkumu, u ovoj preskupoj Prehrani vis a vis ove jadne kuće uvaliju nekaj mi uvijek nekaj niko od nas doma ni ne jede (pojedem ja pa imam stopet kila! Ono, da se ne baci)!
Reko gospodična ja sam danas obavila minimalno 10 telefonskih razgovora, ajmo da vam nekaj predložim ponovno: Kaj ne bi bil red da se vi meni fino predstavite, onak, balkanski, dobar dan ja sam Štefica ili Pepica, zovem iz te i te firme imamo propušten poziv s ovog broja, izvolite kako vam mogu pomoći (jest dosadno al se razme), radim u prodaji pa molim vas recite koji vas naš proizvod zanima.
Dogovorimo se kao shvatile smo, al se jedva iskoprcala - da ona zapravo mene zove povratno (nemreš verovat!) i da mi hoće dakle prodati neki pokrivač, prectavljanje sam opisala, da dobro to Aloja Wera, dimenzije koje - reko kak koje pa niste ih ni naznačili na TV reklami, ak i jeste, gospodična, vi ste prodavač i ponovite kupcu, znate kupac sam ja.
Da ona to ne zna.
Ne to da sam kupac, nego ne zna dimenzije, ne moje, nego pokrivača. Pa reko ko tu kaj prodaje!
Velim ja: Čujte ovo postaje šaljivo.
(Otvaram i kartam pasijans, nemam apaurina, sve živčano oko mene pa sam ih podijelila okolo ko bombone).
Gospodična, slušajte, trebam pokrivač za jednu osobu, je li to dovoljno jasno? (trebam tri komada al ak još to velim zaratile bumo se), e mala prokuži veli evo znači 200 x 40. Reko čega, centimetrih, čujte taj ko bi to koristil moral bi biti jako dugački i jako mršavi, kakve su to dimenzije?
Da joooooooooj, da samo malo (s nekim priča).
Ja se kontroliram i dalje pasijansiram. Pauza poduža, nemrem reći.
GHaloooo hhlkgdsfšdeoefi gubite mi se, halooooooo!!?!??
Reko ne znam ko se gubi, i ko je na čemu, ja sam popila samo kavu s mlekom danas, bez šećera, al ak ovak nastavimo lako da bum se nalijala i viskija koji mrzim (kad sam živčana pričam prek svake mjere). Dakle ponavljam vam: Nikad nisam čula za pokrivač 200 x 40, al ak imate 140 x 200, e to onda može.
E, da, imaju (sva sretna). Znate, je, akcija je znate samo danas!!!! a ovaj razgovor se snima i čuva 2 godine!!! (Ja si mislim jel to ona meni preti, 23 godine sam na sudu radila valjda to meni ide u prilog, a ne njoj!?). Velim super, nek se snima. Kaj se mene tiče možete pustiti ko reklamu, nebum tražila honorar.
Da halo da me ne čuje (ja nju čujem i mislim si jebote s čega me zove, sa stupa javne rasvjete iz Podgorice, šta!?)
Je, znate, to morate platiti.
Reko znam da moram platiti. (O Sveta Kravo, helpmi)
Kak ćete platiti?
Kunama.
Karticom?
Gotovinom.
To onda košta.
Reko znam, pa kaj je za keš besplatno, ma ono - kad nekaj plaćaš, onda to košta. (Prelazim na taipei s kartanjem)
Haloooooooooooo ja opće niš ne čujem.
Normalno da ne čujete niš kad ja šutim, a šutite i vi, jel bute vi to nekaj meni prodali ili nebute, čujte i moji živci imaju kraj, halooooo i meni se trese Zagreb i meni je vani korona, završimo priču.
Samo da provjeri moje podatke.
Reko zakaj?
Halo ne čujem vas!
Ja otvaram free cell i dalje kartam.
Halo, veli, sad vas čujem bute to platili onda?
Je. Budem. Kunama. Gotovinom. Pitam kolko košta dostava i kak se dostavlja, nema ona pooojma, veli - samo malo! Traži. Pita, šuška.
Halooooooooo puca veza (već mi smrdi na nameštaljku, reko sad će počet pitanja).
Reko dostava, kaj, poštarina, kolko?
Veli ne znam, samo malo.
Opet puca veza, a pomalo i živci. Moji.
E sad ima dostava poštom i nekim PVC-om, nečim, reko kaj je jeftinije, da poštom. Rekapitulirajmo, znači šaljete poštom, moram li ja na poštu ili može neko od članova kućanstva (nisam sigurna zna li što je to) ili nosi poštar (poštari ne nosiju više niš ak baš nisu dobre volje) ako poštar a ja nisam doma, on ostavi ceduljku, ak sam doma i preuzimam, košta li to više, kaj?
Ne znam, samo malo, ispričavam se.
Halooo puca veza.
Ovo već ne znaš jesi stvaaarno idiot ili kaj. Al si usput tražim granicu, ipak ja imam vremena, jelte.
Slušajte, velim, ponavljamo se: znači poštom je jeftinije, vi ne znate moram li doći osobno ili neko mesto mene, e vite, ja znam, pa vam velim: Ak nije niš od države, tipa sud, CZSS, upravni postupak i to - znači može doći neko s mojom osobnom, sad si to zapamtite, gospodična, to bu vam i privatno trebalo, dođe neko s papirićem kaj je ostavil poštar i proces me košta onda 9 kn manje.
(Da se u pošti javljaju na telefon, ja bih javila da nek poštar nit ne nosi osim ak je nekaj goruče ili kak sam rekla - ak je dobre volje, ono, dobrovoljan).
E al u pošti morate platiti karticom. Reko dobro. Da kojom? Reko Vizom - i pitam se što mi bi, koji klinac koja kartica?! Ajd. A kojom (kaj, zlatna, dijamantna, koji kurac više!!!!).
E mislim si jesam idiot, al kak je idiot postal profani izraz i više ga medicina (relata refero) ne koristi, ne želim da celi neuki narod zna da sam idiot!
Reko oćete IBAN, PIN; PUK? OIB, JMBG?
hkalooooooooooo puca veza, ja niš ne čujem.
Samo malo, oprostite, prekida me - ditkrira da provjeri broj mog moba, ima i broj fiksnog, čita, reko kaj - joj pardon, reko taj vam nije ni u Zagrebu, a kamoli moj. Ona ipak nalazi moj broj, pa sad pitam - otkud vam taj broj, kaj vi zovete iz CIJE? Da me na taj broj i zovete nebum se javila, njega imam samo zbog jedne gospođe uostalom kaj vas se tiče, ne želim da me zovete.
Gospođo, samo malo, samo malo, gospođo, viče mala, ja odmičem mob od uha, onu malu staru Njokliju, GOSPOĐOOOOOOOOOO - ajd reko bum čkomila, veli da bi kupili taj pokrivač trebate postati član kluba (kojeg kluba, mislim si. "Stokilaši i preko sto", može), a to je samo 500 kn (ovaj put ja u kontekstu ne razumijem riječ "samo") i dobijete tavu takvu i takvu i još imate kasnije 5% popusta kod iduće kupovine.
Ja prestajem disati. Kojih jebenih 500 kn mislim si, u penziji sam već dva mjeseca, a još ni rješenje nisam dobila, a od 2000 kolka bu penzija - za 500 kn si ja kupim hrane za 2 meseca i još dva pokrivača i još nađem ilegalno otvoreni birc i maknem kavu (jasno mi je da ovo nije mogla povezati ni s čim). Ne želim biti član kluba, ne želim tavu, one tave koje ja imam vi nemrete ni zamisliti (ni ja jer su nekad bile normalne sad su od plina tak crne da sve zgledaju ko ona železna iz 1938. kaj je stari kupil staroj za poklon).
Dobro, nećete biti član kluba, ali vaš e-mail je taj i taj! Postaje nasilna.
Reko nije (doista nije! Za ev. čitatelje: e-mail je tu na blogu al ona je počela po nekoj drugoj logici) i nebute ga nikad ni doznali i ne želim vaše informacije primati ni na SMS, ne želim! Ne želim više ni pokrivač ni ma niš ne želim od vas!
Halooo, joj samo malo, molim vas oprostite (ja više ne znam oću žalit nju il sebe!?) Halooo, E, traži još adresu, kat, vrijeme kad sam otprilike uvijek doma (da joj ostavim ključ ispod otirača na kojem piše fuck off???)
Puknem (dugo sam zdržala, ha, jesam li, nisam li, viš kak si blesav kad nemaš apaurine doma, strpljiviji si, znaš nema lijeka, moraš se kontrolirat):
Gospodična, sad vi mene slušajte: Dosta spike, a kad ju završimo ajde si vi preslušajte ovaj razgovor za koji ste mi odmah zaprijetili da se čuva dve godine. Nemoguće ste neinfoirmirani i neupućeni, mogu shvatiti i da vam je prvi dan na poslu, napišite si pitanja, ne prekidajte me, napišite si odgovore i pitajte poslodavca kaj vi ustvari opće i prodajete! Imate ćete nemogće teška pitanja, ljudi su neugodni i neuki, da ne velim da bu pitanja blesava i da vam dodam - nemojte stalno glumiti da se veza prekida, štos vam je proziran, nemojte me ni slučajno ponovno zvati, naglašavam da ne prekidam bez pozdrava, i želim vam ugodan dan (mrzim tu foru al morala sam reći).
I molim vas nikad me više nemojte nazvati.
Zvoni mob, ja se bijesna ne javljam.
Al taj čas stiže poruka od Anite: Zvala sam te al se ne javljaš, žal mi je.
Nikad brže nikog nisam nazvala. Anitu, jedno tak drago srčeko koje je tako samozatajno i tako uvijek spremno reći - bit će bolje. I još je lepa ko san. I sve je morala saslušati, e jebiga uvek nahrda onaj koji niš ni kriv.
Post je objavljen 05.02.2021. u 13:12 sati.