Ljudi ne shvacaju koliko je povremeno velik problem ostati u doticaju s realnoscu. Pogotovo kad ti je zivot vec u ranoj odrasloj dobi obiljezen stigmom dusevne bolesti. Pogotovo kad ti je profesija takva da baratas s necim nevidljivim i brojkama koje to nesto opisuju. I pogotovo kad si u dusi sanjar, a znas da ne mozes u svojim mastanjima otici predaleko.
Ali da, u bazi jesam realist. Toliki da si psihu i emocije mogu secirati na komadice. Uz minimalno ostecenja. Znam koje dijelove mogu izrezati, a da ostanem u funkciji.
Dakle, moj realistican dio je poput... Pa vage. Jako osjetljive vage. Prije vecine velikih stvari itekako dobro znam sto je na kojem kraku. I koja je tezina jedne i druge strane. Znam balansirati. Valjda me jedino to odrzalo u nekim fazama.
Puno stvari i situacija se naslo na vagi zadnjih dana. Pokusavam naci neke solucije koje su najbolje za sve. Uzimajuci masu svega u obzir... Jednadzba opet s puno varijabli. Ali nije nerjesiva.
Znam tocno sto je jedina stvar koju racionalan um ne moze pojmiti, a savrseno uravnotezi krakove vage. Ljubav. Negdje oteza, taman dovoljno da mi srce nije prelako. A negdje olaksa, do mjere da i najtezi tereti postanu laki poput perca.
Post je objavljen 03.02.2021. u 21:14 sati.