Odavno ne pišem. Pitam se da li mene zaista inspirira samo zaljubljenost? Ili možda sloboda i priroda i ono kad sam više svoja i slobodna, a manje po pe es-u?
I pitam se zašto ne mogu nikako tebi oprostiti? U kojem to prokleto paralelnom svemiru naizgled posložena i relativno uspješna 36godišnajkinja ipak malo pati za nekime ne baš sređenim, 20 godina starijim? Jedino što se mora praštati je činjenica da sam ja više a ti manje poletjela za idejom da bi nas dva, toliko slične lutalice, mogli lutati zajedno...dok smo oboje imali onog nekoga koga je srce odabralo mimo razuma. Ti si za njom otvoreno čeznuo. Ja za njim mrvu prikriveno...ponajviše za tim da je malo više nalik tebi (onoj slici u mojoj glavi, a ne tebi zapravo, ima od daleko više kvaliteta ako ćemo vagati ipak)...
I što sad, opet si s njom, a mene ne možeš pogledati u oči.
Ja mogu gledati sve, ali...ne mogu baš sasvim zanemariti maaaali ubod ljubomore...što nisam nekome ona.
Ona zbog koje nijedna druga ne može biti ta.
I ne boli mene što nisam tebi bila ta.
Boli samo što se pitam hoću li ikada ikome...a pogotovo onim plavim očima...biti ta.
Ona zbog koje ćeš ipak pristati na koji kompromis. Ona kojoj ćeš željeti doći, uvijek. Ona koju ćeš sanjati, ona kojoj ćeš ipak biti spreman dati sve. I dobro i loše, otvoriti svoja vrata i biti ranjiv i iskren. I biti spreman sav vaš zajednički nered i tvoj osobni...dovoditi u red...malim koracima.
Pitam se...u zadnje vrijeme...dok pomalo žalim, što tebi nisam među odabranima...jesam li odavno, baš ta...onome za koga se i svi moji najluđi snovi isprepliću u korijenu...i ne mogu dalje? Možda i ne moraju...
Post je objavljen 31.01.2021. u 12:16 sati.