Nocni napadaji tjeskobe su se prelili i na dan.
Drzim se rutine s terapijom, ubacim tu i tamo koji misar preko dana da se odrzim u funkciji.
Osjecam se izmoreno. Koliko god spavala. Kretnje su mi teske, refleksi nikakvi. Pusim daleko previse.
Najgora stvar je da to ne mogu izbaciti van. Nemam nikog za pricanje. Svi ocekuju da nesto budem, nesto odradim... Moji ne mogu ni uspavati bebu bez mene. U cetiri mjeseca svega par puta nisam ja mijenjala pelenicu ili hranila Malecku.
Da nema nje, prijavila bih se u bolnicu na lijecenje istog casa.
Osjecam se samo. Tesko je uopce pojmiti koliko mozes biti sam u punoj prostoriji. Ipak, jesam. Ne mogu reci da ne volim svojeg muza i obitelj... Ali ocekuju previse od mene. Ne mogu. Povremeno se moram isplakati.
Treba mi toplina. Zagrljaj. Nesto...
Treba mi da se opet osjecam zivo.
Post je objavljen 31.01.2021. u 11:31 sati.