Nekoć davno, prije nego šta je izmislilo vešmašine, sav se veš prao na ruke.
Ajde ovo sintetičko i šareno i košulje ibožepomozi, al posteljina i kuhinjske krpe i gaće i potkošulje...znači prvo iskuvavanje u vešloncu. Pa kad se malo oladi voda uzmi rifljaču i ožeži, skinut eventualne flekove raznih vrsta. Pa ižmiči. Pa ispiri do iznemoglosti da izađe van onaj plavi Radion i sapun kojim se rifljalo. Pa opet žmiči, da ne velim centrifugiraj na ruke. Baj d vej, jel možete vi malo mlađi zamislit šta znači ižmikat četri šlifera i četri plahte? Nekakve deke nećemo uopće ni spominjat. Znači ručna centrifuga, bez mogućnosti podešavanja na hiljadu okretaja. Pa sve prostri van na štrik, koji se podizo podbočajem dovoljno dugačkim da Sergej Bubka njime sruši svjetski rekord u skoku s motkom. I onda je dalje sve pis of kejk, suši se sukladno meteorološkim uvjetima.
To smo sad obradili ljetne vešmašinske aktivnosti. Zimske su bile možda malo sjebanije. Jer nekad davno zime su bile onak dosta hladnije, pa dok sa prostiranjem dođeš do kraja štrika ono šta se prostrlo je već smrznuto i recimo smrznutim debelim dugačkim gaćama možeš nanest teške tjelesne povrede. Pa to onda visi na štriku i pomalo se unosi unutra na pravo sušenje, jer vani bi takvo smrznuto moglo visit dok ne izađu van visibabe, odmrzlo se ne bi sigurno. Pa skineš pokočeni šlifer i jedva ga uneseš u kuću jer ako je prostrt po peesu onda je preklopljen napola i zapinješ s njime za sve, ko da unosiš regal a ne posteljinu.
Pa kad recimo vidim savršeno prostrt veš na savršenom stalku, sa savršeno složenim kvačicama ( a sve je savršeno oprala vešmašina ), ja se recimo trenutno sjetim pokočenog i smrznutog veša na štriku u dvorištu, kojeg sa štrika ne bi otkino ni orkanski udar sjeverca od stosedamdeset na sat koliko je bio zaleđen.
Dobro da se pajserom nije trebo skidat.
A mene je život, doista najviše preživljena prometna, naučio sljedeće - od prostiranja veša ne treba radit atomsku fiziku, ko ni od hrpe drugih nebitnih stvari. Ende.
( photo by Zagreb info )