Ponekad pišem u svom licu množine
Pomislim kako me, ponekad, ima previše istaknutog
Ali ističe se samo jednog jedinoga mene
Ostalo prvo osmislim predikat u stihu onda subjekat predikata.
Ako i ti misliš da te je pregazilo vrijeme kao budilnik
Stari zveker, što bi stari ljudi rekli, kao dunja na ormanu
Zaboravio sam Baha, bude takvih trenutaka, a možda je trebalo
svratiti na Stari grad.
Ako i ti misliš da dva puta si zagazio u istu vodu
Onda je, moguće, to voda u lavoru
Ne bih da širim priči o ustajaloj lokvi, mjesečeva serenada,
baruština je isušena već do kraja ove strofe.
Možda toliko ne žalim ni za Panonskim morem, ne bi sad
bilo ovolike plodne ravnice i u njoj Novi Sad.
Post je objavljen 16.01.2021. u 12:25 sati.