Dok sam radila, marenda je bila najslađi obrok u danu. Bilo nas je pet kolegica u firmi i svaki dan je jedna kupovala ili pripremala za sve. Tako je svaka imala svoj dan u tjednu. Muške kolege nisu bile zainteresirane za takav udio. Bar ne na neko vrijeme.
Do tada sam bila užasno lošeg apetita. Nikad gladna. Hrana mi nužno zlo. Volila sam kuhat. Al jest jako malo i slabo. I onda me dopala ekipa teških bonkulovića. Količina marende je premašivala sve normative. Pa čak i one iz snova. A usud je htio da smo sve bile štrkljave i da smo mogle jest do besvijesti. Ni grama nam se ne bi primilo. Trebala su mi obilata dva tjedna da napokon probudim zvijer u sebi. I počnem jest slatko. S guštom. Apetitom. Tek u svojoj 26.-oj godini.
Kad smo prerasle sendviče, u kojima bi svaka pojela svoju štrucu kruha, donosile smo kuhano od doma. Mira gurmanluke iz Bosne. Maja iz Sinja. Ja sa škoja. Vinka iz Zagore. Danica iz Slavonije. U slijedećoj fazi, od direktora, smo izmolile mali špaher s pećnicom. Pa onda i frižider. E, onda je krenuo master grumanluk. Šubićeva u Splitu je blizu ribarnice. Pa bi se trknulo minut kupit gavune, srdele, trljice, muzgavce...očistit ih i na brzinu pofrigat. Ili smotat brzinski burek. Frigat jaja sa šunkom. Ako su bili teži mirisi, špaker bi bija na balkončiću koji je gledao na drugu stranu Šubićeve. Bile smo brze i spretne. Iskreno rečeno, marende su znale potrajat cijeli sat. Svakako, nije prošlo dugo, muški dio posade se prebacio u gurmansku ekipu. Nas dvanaest u maloj sali za sastanke.
Ostaju uspomene i činjenica, dok smo dijelili trpezu, međuljudski odnosi su bili na najvišoj razini. Posao je cvao. Nikad više realiziranih projekata. Nikad više namjenskih sredstava za realizaciju istih. I nikad boljih završnih računa. Krajem 80.-ih počela se polako politika uvlačit za stol, među obroke. Došlo je do razvoda od stola i stolice. Svak se raspršio na neku svoju životnu frontu.
A meni je do danas u ostavštini dobar apetit i dobacivanje: za Gospu blaženu, koliko možeš izist, a da ti se ne vidi.