Ne, nisam dizajnirana da budem kucanica. Nije mi problem skuhati, pocistiti, oprati, ispeglati... Cak sam u nekima od tih stvari poprilicno dobra.
Ali... Ali... Znam da to zapravo nisam ja. Mogu sve to, uz nesto izazovnije.
Bolest mi je dala mali poklon. Mozak sposoban za intenzivno rjesavanje problema. I ne staje. Dok ga ne rijesi. Nekad sanjam jednadzbe. Nekad svemirska prostranstva. Nekad se pretvorim u vakuum.
I tako... Dok kuham, razmisljam o spojevima koje osjecam u mirisu hrane. Dok peglam, razmisljam o mehanici cestica u oblaku pare. Mogu ocistiti bilo sto koristeci bazicnu kemiju.
Dar ili prokletstvo?
Uglavnom, odlucila sam da trazim posao. Bilo kakav, koji mogu raditi od doma. Nije pomoglo ni to da su mi financije zbog porodiljnog trenutno uzasne. Ne zelim razmisljati mogu li nesto priustiti mojoj kceri. Ili hocu li sutra imati za kutiju cigareta da se malo smirim.
Znam, i majka sam sad. Ali malena puno spava. Dosta mi uskacu i moji doma. Mislim da cu biti i bolja majka ako mi to ne bude jedina uloga. Stvorena sam za multitasking.
Neki dan, naucila sam jedno dijete u sat vremena sve sto nije shvatilo cijelo polugodiste. I nekako sam opet bila ona stara ja. Osoba koja nije samo kucanica.
A onda sam uspavala svoju malenu saptajuci joj o Svemiru.
Post je objavljen 08.01.2021. u 21:29 sati.