Zadnjih dana živim po inerciji. Ustanem, jer eto triba se ustat. Legnem jer eto, krene mi se spavat. Živin nizašto, i neman pojma kud me moj život vodi. Ja mu svrhu ne vidin, kad snage neman da se izbavin iz ovog sranja, jedinin načinon koji mi se čini ispravan. Možda ima više načina, a da ih ja ne vidin. Ne znan, nadan se da ima. Trenutno san živ jer se ne mogu ubit, trenutno san kući jer se održavan u prihvatljivon stanju, da mogu bez psihijatrije, a socijalno san limitiran potpuno i to me boli i steže oko srca. Baš boli. Al popusti.
Sem toga, nadan se da će HDZ izgubit izbore u Mostaru. Da glasam, moj bi glas dobili SDP i NS, a DF se oficijelno može prozvat desničarskom strankom, s obzirom na koaliranje sa SDA i SBB-om. Ta je stranka kad se tek formirala imala moju srčanu podršku, danas sa Komšićem kao hrvatskim predsjednikom koji ne vodi ni H od politike koju od njega Hrvati očekuju, i za udruženost sa Bošnjačkim nacionalizmon, nema ni P od moje podrške. Mada, volija bi i da oni dobiju, radije nego HDZ, prosto da Čović ostane malko pokakanih gaća.
Pišen da skrećen pažnju sebi sa sebe i to radin svjesno. Kad će se odvit nešto vridno spomena, nešto da me oslobodi, ne znam. Do toga ću, valjda, bit živ. Samo je pitanje koliko ću bit zdrav.
Post je objavljen 23.12.2020. u 20:15 sati.