Da napomenem, ja izvorno pišem na blogger.ba, tako da blogeri koje spominjem ovdje nisu sa ovog blogera.
Inspirisa me post od NKTB na ovu temu. Nešto mi sad zanimljivo razmišljat o ovome. Naime, tajne. Tajne kao fenomen, šta imaju za reć o nama i šta mi mi mamo reć o njima. Prva asocijacija na ovo mi je jedan eksperiment koji san vidija, radilo se o hrani i hijenama. Stavili su hijenama hranu i sakrili je, al prije toga su jednom niže rangiranom mužjaku u hijerarhiji pokazali di ta hrana stoji. I taj mužjak je čeka cilo vrime kako ovi ostali njuše, traže hranu al je ne mogu nać. Kad su se počeli udaljavat, on je osta tu, da bi, kad je već došlo do sigurne udaljenosti između njega i čopora, brzinski otiša do komada mesa, pojeo ga i vratija se u čopor. Ovaj mužjak hijene je zna za tajnu, i iskoristija je to znanje da, iako je niže rangiran, dođe do hrane. Nešto računam, da to nije korijen nastanka i ovih naših ljudskih tajni, da smo evolucijski razvili tajne kako bi sebe uzdigli u bolju poziciju u društvu? Ili kako bi se prosto okoristili? Ali, to je samo teorija.
Ono što nam tajne govore je to da smo dobrim dijelom još uvik ostali kao plemensko društvo. U plemenima (doduše kako kojem, al eto) se kršenje nekog tabua zna kažnjavati izgonom iz plemena. Tako da, ako kršiš neki tabu, radiš to tajno i ako ćeš to nekome reć, to triba ostat tajna. Tako je to ostalo do dan danas, ono što je društveno neprihvatljivo, kontroverzno, postaje tajna. To može bit obična tajna, tipa neko prevari muža/ženu i povjeri se nekom, to je tajna. Ali da monogamija nije dominantan koncept odnosa u našem društvu, ne bi bilo potrebe da to bude tajna. Također neko ko puši travu će kod nas to morat radit tajno, dok u državama di je to legalno, se neće krit. Tako kad se gleda, društvo dobrim dijelom uvjetuje šta će postat tajna a šta neće. Kada kršimo norme koje je društvo postavilo, radimo to tajno, kao i ljudi iz plemena.
No, postoje i druge tajne. Recimo tajna društva. To su, barem po onome što se da čut i saznat, društva koja imaju agendu da prisvoje moć u društvu i organiziraju se tajno, jer je to jedini način kako mogu ostvarit svoje ciljeve. Tu također ulazimo u sferu moći u društvu, kako se moć dobiva, kako se njome upravlja i slično. I bez tajnih društava, moć se često raspodjeljuje između manje grupe ljudi, koji djeluju bez znanja većine, mada se sada u demokratskim društvima glumi iskrenost, u stvarnosti, iza izabranih predstavnika država, redovito stoje razni lobiji i slično, stoje nečiji interesi, koji su tajni, jer niko ne želi da se zna ko je u pitanju. Samim znanjem da, recimo, neka kompanija financira kampanju Joe-a Biden-a, ta kompanija može doć na zao glas, mogu se možda dić protesti protiv te kompanije ukoliko se otkrije da ima nekog "prljavog veša" i slično. Tako da, dosta toga što se rutinski odvija u društvu je u suštini tajno.
No, postojanje tajni ukazuje na još jednu stvar o nama ljudima. A to je, na našu krhkost i međuzavisnost. Ovisimo jedni o drugima, i u toj ovisnosti, bitno je da se svidimo onim drugima, da imaju pozitivno mišljenje o nama. Inače, kršenje tabua nas dovodi u situaciju di smo ugroženi. Uzmimo primjer Severininog pornića koji je pušten u javnost. Sramota zbog toga je Severinu bacila u očaj, mada je to u biti jedna obična stvar, seks, kao da se drugi ljudi ne jebu? Tako da, u tajnama vidimo i licemjerje, u biti je jedno ponašanje dozvoljeno i svak zna da se radi, ali dok je tajno, dok nije u očima javnosti. Ovde mi pada na pamet i post od Seline Kyle, o životu u Dohi, gdje se ljudi tajno napijaju i seksaju i to je ok, dok god nije pred očima javnosti, dok god to nije javno.
Ja kad sagledan, tajne su također jedna vrsta laži. Imamo nešto u vezi nas što ne želimo da drugi znaju i krijemo to. U slučajevima da su naše lične tajne, da nisu tajne koje čuvamo jer su nam ih drugi rekli. U biti hinjimo da smo nešto što nismo, mada često, tajne budu i stvari koje su teške i bolne i koje nisu neka sebična laž. Tako npr žena koja je silovana kao tinejdžerica od strane tipa svog ujaka, to će držat ko tajnu jer će je ili bit sram priznat da se desilo, ili će se bojat toga šta bi joj on moga uradit ako ga izda, ili neće htjet narušavat "obiteljski mir" i slično. U tom kontekstu tajna postaje štetna, mada ipak, ne možemo tek tako reć da ta osoba triba prestat držat tu tajnu, jer nije svak spreman da se nosi s tim da prizna taj zločin, niti su uvjeti svakome povoljni. Dok je neka curica još ovisna o roditeljima, teže joj je reć tu tajnu nego da je samostalna.
Kad se sagleda sve što san napisa, u principu, tajna je kompleksan fenomen, mada dominantno je posmatram kao fenomen koji ima svrhu da nastavimo živit povoljno ili da se probijemo na društvenoj ljestvici. Također je pokazatelj naše slabosti i straha, jer da toga nema, ne bi bilo potrebe i za kakvom tajnom. Možda možemo reć da bi bilo bolje da bude što manje tajni, ali opet, mi ljudi ne bi bili ljudi da nema nekakvih tajni. U nekim slučajevima se triba radit na tome da neke stvari ne budu tajna, tipa homoseksualci, triba se radit na tome da bude manje homofobije kako bi homoseksualci mogli izać u javnost i ponašat se kao i svi mi heteroseksualci. S druge strane, neke tajne mogu bit i ok. Ako roditelji imaju međusobnih problema i neće da dica pate zbog toga, ok je da o tim problemima razgovaraju tajno, dok su dica mala. Tako da, bilo bi dobro da imamo potrebe za što manje tajni, ali kako stvari stoje, dok postojimo, postojaće i neke tajne o nama. :D
Post je objavljen 02.12.2020. u 12:13 sati.