Nedjelja popodne, nema sunca, ali nema ni kiše.
Nije ni previše mrzlo.
Bezvjetarje.
Ni je idealno, ali da se.
Šetnja Zaprešićem. Terminal, šetnica…se zaprto.
„…čovjeka ni vuka nije“…
Ipak, na kraju šetnice, „Sunce na prozorčiću“: Kava za van.
Antonella sretna. Cigaretlin bez kave je kak: muškarac bez brkova, juha bez soli, selo bez osnovne škole. Rit i …. namjerno, ne spominjem.
I ja , sam, već i zbog nje zadovoljan, ali se ne snalazim.
To mi je prvi put.
Hićem poklopec. Reko bi Krešica: Seljo beljo.
Onda doznam : „kava se pije s poklopcem“. Sjetim se pijaća s konzervi. Navek mi šćekne brk.
To je tek početak. Navek sem kavu piv za nutra. Popiv sem ju.
Ovo za van, ne razmim.
Probam doslovno. Počnem kavu scejat f kopaju.
Pak ni praf. I ta se kava pije.
Šećemo, kava v ruki. Srčem.
Na tržnici, kak da su si nekam prešli..
Pri bi našo sto eura, nek srev čovika.
Polahko nazaj. Z noge na nogu.
A kak drugač? Će ideš z noge na ruku, onda si pijan.
To s pijačom me podsjeća na jedan tužan događaj.
Sprovod našeg mladog, suiscidno pokojnog vatrogasca. Žumberak, na vrhu brijega groblje.
Okolo šuma. Kmično. Turobna atmosfera. Trugu s Nikolom, de mu Bog mir Božji, spušćaju f grob. Nede. Prevusko skopano. Župnik grobaru: “Štef, Štef, pak si se napiv“ A Štef, znervozirano zakriči: „Gospon velečasni, *ebami vrag mater, niti kapi nis popiv“
Smih na pogrebu. To se baš često ne dogaja.
Ali naša se šetnja zopet dogodila. Samo drugi put bu drugač. Ja bum, na se friži, u potpunosti spreman.
Nafčiv se bum i na ovo „Novo nenormalno“.
„Kaj nam pak moreju, kad smo složni“.
Kaj, nismo? Šteta! To nas bu koštalo!
Branko Smrekar
U Brdovcu;29.studeni 2020.
Post je objavljen 29.11.2020. u 19:14 sati.