Imam ja tu jednu prijateljicu koja općenito gleda na život kao na sranje. Misli kako su jedino budale sretne i da je život generalno gledano patnja. Msm zauzima taj stav, da je život sranje. Njoj je uglavnon bija sranje. Patila je odrastajuć u disfunkcionalnoj obitelji i malo je reć da ju život nije mazio. Međutim, koliko god da upada u krize, a upada u krize, nekako se digne i gura dalje. Valjda je drži jaka volja za životom. Mada se uglavnom prepušava, travom da se razumijemo, a bilo je tu prije i kemije, sad msm da nema i tako. I ja ovako razmišljam, ako si baš uvjeren da je život sranje, da li je moguće da otkriješ da život možda i nije sranje? Ili je baš po onom New Age, Louise Hay principu, da ako se postaviš da je sranje da će ti i bit sranje? Ovo je lajt uvod u ovaj post.
Sljedeća stvar koju ću pisat je malo kontroverznija, a to je samoubistvo. Sam san zna bit suicidalan, ovako, mentalno, al nikad ne bi to moga učinit ni doć blizu tome da učinim suicid. Koliko god da patim ja znam da je život lip i da srića postoji. Možda iman sriću pa san odrasta u normalnim uvjetima, pa to znam. Možda bi to zna i da san odrasta u drukčijin uvjetima. Ne znan. Da bi se čovik ubija, bar po ovome što ja vidin, potribno je da se nađe u situaciji da misli da mu život više ništa ne vridi. Da ne mere ništa više izvuć ni iz sebe ni iz života. Ili da bude toliko sluđen da ga afekti preuzmu i da to odradi. Ono što ja vidin na sebi, je da se ne mogu ubit dok god volim. Dok god postoji i jedna stvar koju volin u ovom životu, neću se moć ubit. A ima momenata kad bi volija da se mogu ubit. Mislin da je također, za samoubojstvo potrebna poprilična odvojenost od vlastitog bića, jer svako po prirodi voli da živi. Mora se dobro zaplest u intelekt i u koncepte, da bi se moga ubit. Mada široka je tema, i ima raznih razloga za samoubojstvo.
Treća stvar koju mogu spomenit, je da nakon svega i svačega što san zadnjih godina proša (i prolazin) san svjestan da je zlo stvarno i da postoji. Postoji, baš zlo. I kvaka je što zlo ne postoji u vakumu, nego u kontekstu naših životnih izbora, put dobra je teži put nego put zla. Put zla je na prvu privlačniji i nudi olakšanje. Zapravo, nudi mržnju, koja će te odvojit od boli. Ako nisi u stanju da se suočiš sa svojom boli i traumama, te svakakvim beštijama iz svoje psihe, moš lako skrenut u zlo. I zlo može bit baš napast, mene je, dok san bija na psihijatriji hvatalo bukvalno da tonen u pakao i da mi dolazi da kažem da prihvaćan Sotonu i da se podredim njemu. Mada, taj "Sotona" je bija dija mene, nisan ga percipira ko nešto izvan sebe. Pakao je također bija stanje mog uma. Moga san se borit protiv tog tonjenja u pakao jedino putem Ljubavi, koliko god težak taj put bija. Taj put je vodija u suočavanje sa sobom i potisnutim traumama, ili traumi, ne znam jer ni dan danas nisan doša u kontakt s tim u sebi.
Neman neku općenitu namjeru s ovim postom, samo da pokažem na neka svoja otkrića i spoznaje. Uglavnom, ovo šta prolazin mi je dalo puno spoznaja, a ja ipak, sumnjan da će od mene bit nešto i da ću uspit koristit te spoznaje. Ja san tip koji je izrazito govorljiv, i pasala bi mi neka govornička zanimanja, također strastven san u djeljenju svog znanja. Ako isplivan nekad iz ovog stanja, volija bi ljudima prenosit sve ovo što san doživija i dat im bar neku mentalnu mapu kako da navigiraju kroz ovo minsko polje od psihe. Samo, ja ne virujen u sebe. Ja virujen da neman snage da ovo prođen. Neće me kako ja hoću, a ja neću kako ono hoće. I tu stvar staje. Status quo mi je sve teže održavat, a voda će morat prevalit u jednom pravcu... Tako da, šta će bit, vidićemo.
Post je objavljen 29.11.2020. u 10:22 sati.