Ajme koje putešestvije doma s posla danas, majkosvetabožja.
Kreneš normalno prelazeć portu, petak je i sve izgleda bajno, osim šta sreću kvari žuto govno, pardon pun mjesec koji krijesi i najavljuje novi nalet insomnije, al me ne briga previše. Ko šta rekoh, petak je i ništa mi neće ovi tren pokvarit.
Saću krenut sa rekonstrukcijom puta, po etapama.
20:08 dolazimo do Kihalca i vidimo par auta koji stoje sa upaljena sva četri i policijsko nagloplavošljašteće svjetlo. Daj me nemoj...pa šta je sad?! Kolegica se sjeti da je pročitala kak se još popodne oko šesnajst nula nula prevrno neki kamion al nije izgledalo tak strašno, nije bio nasred ceste..
20:10 do auta dolazi policajac i kolegica pita da šta se desilo. On pokušava bit šaljiv pa veli - zgazilo je mačku, pa kad se mi ne nasmijemo veli da je konačno stigla vučna služba da izmandrlja prevrnuti kamion. Kolko će trajat - ne zna se. Kad se zatvorila cesta - prije deset minuta. Jebemti deset minuta datijebem, kud nismo krenule ranije.
20:20 par auta se okreće i vraća prema Glini. Kolegica jedan od okretajućih auta pita da jel se može kroz nekud proć prema Petrinji; da može, oni ne znaju točan put al ima se navigacija pa za njom. Tu se i mi otputimo za okretajućim autom. Mene počinje klat žgaravica jer sam se prežderala piletine, pomfrija, luka i ajvara za gablec.
20:30 vozimo se po teškoj mrakači iza spomenutog okretajućeg auta, to je šumetine i grmlja ko u priči o Crvenkapici, rasvjete nema jer skoro da nema ni kuća. Vozimo se, vozimo, pa najednom skužimo da se vraćamo prema Glini jer je navigacija auto ispred nas navigirala u vražju mater. Ubrzo slavodobitno prolazimo kraj ulice koja vodi prema onoj istoj porti koju smo prošle prije pol sata. Moja žgaravica se pogoršava, a krećem bit i žedna. Eto mi pa nek se pretrpavam.
20:35 vraćamo se natrag prema Kihalcu, šta drugo preostaje. Kolona ko svatovska, svi pokušavaju nešta saznat al niko ništa ne zna. Zove jedna, pa druga kolegica koje su negdje u autima ispred nas. Pitala bi jel imaju sode bikarbone, al kak ću to pitat jebote. Izlazim van zapalit. Čuje se negdje gore helikopter. Ah...migranti. A mi krenule u osvajanje terena okolnim putevima, mila majko.
21:00 popušila sam već dvije. Pridružuje nam se kolegica koja je dva - tri auta ispred nas. Kaže da pretrpavaju neko smeće iz kamiona. Kaže i da ima još jedan put na sasvim drugu stranu, al cesta je možda malo lošija i ide se kroz šumetinu i prek groblja. Odustaje se i od same pomisli na krivudanje, pogotovo jer helikopter nadlijeće ko da je izbio rat.
21:20 još se ne mrdamo nikud. Utrnula sam od žgaravice i žeđi, a usput me malo počelo i boluckat. Tabletu nasuho nemrem progutat, mogu samo proklinjat i kamion i petak i navigaciju od onog okretajućeg auta ( zbilja, ko zna gdje je on tek završio ).
21:30 sve naše aute pretiče neki fantom na skuteru koji biće misli da nam je svima dosadno pa stojimo i uživamo u mjesečini. Navijam za opciju da ga policija vrati, al to se ne dešava, biće je skreno nekud prije.
21:45 zove kolegica iz prvog auta da se policija maknula. Pa jel moguće da ćemo uskoro krenut, da se dočepam kuće i pipe i čaše vode?
21:57 konačno se u suprotnoj traci pojavljuju auti. Uskoro i mi krećemo, fala cijelom katoličkom kalendaru. Vozimo se u svatovskoj koloni, doista bez ružmarina i balona i trubeža. Nemamo ni mladu, al ko da imamo.
22:18 ulazim u kuću, izuvam se i letim ko divovski šišmiš u kaputu ravno u kuhinju po vodu, da ugasim žeđ i poločem praške za bolove jer već jedva hodam. Pijem vodu, pa limunadu, pa koktu. Pa još malo vode. Ko grbadeva pijem, i to ona dvogrba, da popunim rezervar do vrha.
I sad nek mi neko kaže da je petkom divno ić doma s posla.
Malo morgen. Mogle smo doć do Virovitice za dva sata i osamnajst minuta.
Post je objavljen 30.10.2020. u 23:21 sati.