Marketing
Kad kiša otvori apetit...
Večeras sam, nakon pun kufer vremena, išla s posla kući busom.
Kiša se divno otvorila, srećom sam ponesla kišobran na sklapanje u torbi; vani mrakača i nigdje nema ni psa, a kamoli čovjeka. Imam ja do busne jašit sigurno dvadeset minuta, pa šljapkam po lokvama sretna šta nema nijednog auta da me istušira i šta sam obula marte, pa mogu bez brige trpit povodanj na cesti. Nailazim na neku napuštenu kuću; jedan razbijeni prozor odškrinut i vjetar vijori zavjesom. Razmišljam bil slikala - ne bi slikala, jer da nešta samo šušne unutra bubno bi me infarkt u roku odma. Prelazim na drugu stranu ceste i malo dodajem gas, da zbilja nešta ne zaškongrlja jer dok nađem mobitel u torbi može me se zadavit devet puta. Konačno dolazim i do centra grada, pa mi je malo i lakše jer ne vijore zavjese i ima dosta svjetla. Al nastaje drugi problem; ogladnila ja od hodanja, pojela popodne samo jednu bananu i tri mandarine. Sjetim se da putem do busne ima fast fud; kadli ga zatvorilo. Mene hvata nalet tjeskobe; znam ja sebe, dok dođem doma zanesvijestiću se negdje od gladi, još će me odvuć pod trijažni šator a onda sam najebala, dok objasnim da sam samo gladna ode baba s kolačima.
Eto i busa, ja ulazim i takva gladna skoro kažem - jednu do hamburgera, ispravljam se zadnji čas. Platim kartu i sjedam, sama ko duh, i fala Bogu da je tako jer moj probavni sustav kreće sa rapsodijom u ef molu, sad sam već gladna naskroz. Da zaboravim na glad idem malo radit selfi pod maskom, i da znate da mi se to jako sviđa. Nit moraš pazit na osmijeh, nit moraš pazit jel šta nakrivo...maska je na njuški i sve je idealno. Cesta je prazna i dosta brzo stižemo u moj gradić Pejton. Rapsodija mog probavnog sustava postaje zaglušujuće finale, ne znam jel me vozač uopće čuo kad sam rekla laku noć od kruleža mog želuca. Brže ja prek ceste, jer se ima tamo fast fud koji radi. Dobra večer - dobra večer, dajte mi brzo najbrže jedan hamburger. Kaže čovjek - jel može u lepinju, nestalo mi peciva. On ne zna da bi ga ja najrađe zagrlila, jer lepinja znači više umaka i salata. Može komforno, de vi pecite a ja idem van zapalit, ko dosadno mi unutra ( mislim šta mi je dosadno...cura na roštilju peče neko meso i povrće, a moj želudac urla ko da ga je iščupalo i stavilo na zvučnik ). Izdimila ja jednu, vratila se unutra, kadli moj hamburger već spakiran čeka da idemo veselo kući. Sad bi ja to najrađe pojela skupa s folijom, al nemrem jer je jebena koronarna situacija i brisat ruke vlažnom maramicom mi koristi ko da temperaturu skidam narandžom stavljenom ispod pazuha. Žurim se ja kući, hamburger miriši iz torbe da mi sve slabo dolazi. I konačno otključavam rezidenciju, s vrata bacam kaput na vješalicu i izuvam se, jurišam prat i dezinficirat ruke i trpam hamburger na tanjur. Pa reko ajde da ga i poslikam, uvijek se nađe neko pitat - pa kako to samo sve izmisliš, ako ima fotka e onda se vidi da nema izmišljanja. Brzo opalim selfi hamburgeru i pojedem ga u roku dvije minute, samo folija i tanjur ostali. Zalila Koktom da bolje proradi ta lajt večera, i evo sad slušam kak pucketa vatra u kaminu i sve mi žao šta se nisam iz busa sjetila pogledat jel onaj čovjek na ćošku parka peče kestene, da se ubijem dokraja.
I šta sam zapravo htjela reć? Da se divim ženicama koje se snimaju kak vježbaju i rade stav o šake i te kojekakve planjke i mostove, pa strogo jedu dva i pol lista salate sa četri komada ničega. Jer sam ja dva i pol lista salate progutala čim sam makla foliju.
( fotke - Glina by night, moj maskirni selfi i moja lajt večera )
Post je objavljen 27.10.2020. u 21:28 sati.