Svaki dan mi prolazi čekajući da se nešto dogodi. Ništa veliko, ali barem nešto. Nikad nisam voljela rutinu i monotoniju.
Danas je zalazak sunca bio drugačiji. Nije bio predivan i narančast. Bio je običan i ružičasto-siv. Pomislila sam da u životu previše uzdižemo predivne stvari, a ponekad su baš obične najposebnije.
Navečer s dečkom sjednem na kavu u obližnjem kafiću. Terasa je u mraku i kroz velika stakla promatramo kišu. Iskoristim taj trenutak da se naslonim na njega i odahnem od svih misli.
Baš mi nedostaje razdoblje volontiranja na kirurgiji.