Često prođem pokraj dva stabla tulipanovca. Rastu jedan pokraj drugog. Jedno je stablo veće, razgranatije, većeg lišća i debljeg stabla. Drugo je stablo manje, nekakvo guravo, jedva raste, grane su nekako krhkije, listovi manji, a stablo tanje. Znam da su oba posađena istog dana prije desetak godina, a tada su izgledala gotovo istovjetno. Danas sam u prolazu začula dijete koje je majci reklo da je ono manje stablo ružno, a mama mu je odgovorila da bi ga trebalo posjeći i posaditi novo. Došlo mi je da ju pitam zna li zašto je veće stablo tako napredno i da je moguće da je takvo baš zbog manjeg stabla koje ga možda nekako podupire, ne otima mu već mu prepušta i ono što mu samom treba za život. (dakako da znam da je vjerojatnije da je manje stablo manje zahvaljujući tome što se veće stablo možda prije ukorijenilo i time dobilo malu, ali bitnu prednost) Razmišljajući o stablima i granama, u hodu je nastala Svježa 3 i morala sam ju zapisati u mobitel da ju ne zaboravim dok se vratim s posla.
Svježa 3
Ulazim, skršena,
u sigurnost krošnje
tvoje.
Granama (svojim)
granama (mojim)
grananje (naše)
podupireš.
S listova svojih
na moje
rosu rosiš.
Rastem snagom tvojom,
a kad ,skršen, dođeš,
granama (svojim)
granama (tvojim)
grananje (naše)
podupirem.
Post je objavljen 22.10.2020. u 20:09 sati.