"Iz provalije svoje niskosti i kukavičluka zvao je Boga, jer on će umrijeti.
Znao je to.
Srce otrovano sumnjom.
Ta sumnja se i ranije javljala, uvijek je dolazila snažnija, obimnija. U sve.
Tijelo mu se raspadalo, jer je zloupotrijebio dušu. Čudna je to stvar - saznanje da ćeš umrijeti i sad kao da je već napustio sebe, gleda sve drugim očima.
Otvorio je oči, mozak, samozvanog uljeza sebe, huškao ga na sebe.
Neometan razumom nije se branio.
Podlegao je sebi.
Bez objašnjenja i oslonaca.
Zapamtio se dobro.
Dvije kristalno jasne stvari.
Prva.
Ne smije stati prije zadnje glave Otkrovenja.
Druga.
Reći joj ‘volim te’.
Tako ću se iskupiti.
Za sve. Za greške.
Ne prema životu. Život nije pružio utočište, nego prema onima koji su ga voljeli.
Molit ću za oprost za neprilike koje stvorih, zahvalit ću za ono što su za mene činili.
Biće ono što jeste.
Imat će sebe.
Nije nešto, ali dat će sebe najskromnije i najviše što može.
Nije on Bog. Nije mu nimalo blizak.
On je jedno od čuda njegovih.
Možda najčudnije.
Možda čudovišno, ali podjednako čudo."