Mislin da je znat dobro slušat, vrlina koja je superiorna onoj da znaš dobro govorit. Često se slušajuć nekoga otvori novi koridori povezivanja i također možemo empatisat sa osobon, ako znamo slušat. No, ovde ne govorin o slušanju sa podiljenon pažnjon, dok misliš na nešto što bi i ti tija reć i slično, pričan, dakle, o umijeću da ispraznimo um i samo promatramo i slušamo drugu osobu. Tada, kad potpuno upijamo sve šta ta osoba komunicira s nama, dešavaju se izvrsne stvari. Počinje nam imat smisla nešto s čim se npr mi lično ne slažemo, al kad ta osoba o tome na taj način priča, potpuno to shvaćamo, i shvaćamo nju, zašto je ona takva i takva. Uzbudljivo je tako istinski doživit drugu osobu, a to je i recipročno, idealno je kad se nađe dvoje ljudi koji oboje znaju slušat. Takvo, pomno i otvoreno slušanje može povezat nas na općeljudskoj osnovi, jer slušanje je više od samog prenošenja informacija, ono je upijanje kompletne druge osobe, svega onog što ta osoba jest, ne samo ono što ona izgovara. A jako često, kao što zbog ovih il onih razloga propuštamo lipotu života u svakom trenutku, jer, uistinu, život je uvik lip, al mi nismo uvik to u stanju vidit. Tako zbog raznih razloga propuštamo i pomno slušat i doživit drugu osobu. I to je stvarno šteta.
Post je objavljen 23.09.2020. u 19:01 sati.