Nekada sam sreću nizao
i pakovao u zenice tvoje
zadovoljan i radostan
verovao samo u istinu
koju sam uzimao
iz tvojih pogleda,
sačinio svoje vreme od trenutaka
koji su trepereli vazduhom,
dok sam sa tobom delio
svaki tren grehova
kroz koje sam plivao
ne sluteći da čin krije strahove.
U vreme naše sreće
spremalo se nevreme
neko čudno u tvojoj tišini,
klonule su mi oči
prateći lažni sjaj,
čekajući da nikne seme neke nade
kroz koju sam sagledao
sve srećne trenutke
u kojima sam jedino
istinski bio živ,
klizio je niz naše živote umor
koji se skrivao
iza svih prećutanih reči.