Marketing
Lov na ježa
Foto: otočka
Barba Ive je susid. I muž rodice od Starog. Zove s mula. Da se spustimo na more. I dođemo pojist dvi ježine. Pitan Mlađu i muža joj, oće li? Kolutaju očima. Pitan joj divera i ženu mu. Oni utiraju dva prsta u grlo i klimaju glavon na ne. Stari bi kao pojia, al ko će mu se spustit deset skala nizbrdo.
ON, zakleto rekao ne!
A ja? Ja se vratila pun kufer godina unazad. U djetinjstvo.
Stari bi izronio kašetu ježina. Mama bi taman digla kruv ispod peke. I onda bi cila regimenta od šire familje sila na mrkentu. Toćavali noge. I jeli butargu od ježina. To je bila tradicija. Obrok. Navika. Normalnost. Svakodnevica. Učestalost. Dio prehrambenog lanca.
A onda se u moju glavu sve izokrenilo. Prepolovit živog ježa i jest mu ikru? Ni pomislit na to. Početkom svake sezone bi ON i ja sakupili sve ježine iz plićaka. I onda ih iskretali u dubinu. Do kraja sezone bi se vratili. Ali gostiju više ne bi bilo. Ni opasnosti da će ih vadit. Sušit na suncu. Dok in ne otpadnu bodlje. I nosit ih doma ka suvenir. U međuvremenu su ih zakonom zaštitili. Pa sam i tu obavijest držala gostima u apartmanima. Da ni slučajno ne bi izvršili ježocid.
Nisan se spustila na more. Ni sa susidima podružila. Samo s terace gledala kako ih pošadom prepolavljaju. Ispiru. Jedu. Obred. Nisan ni vikala na njih. Oni su domoroci. S kolina na kolino odrastali na kamenu. Moru. I svemu šta more da. I dok sam ih gledala, u grlu me stislo. Ka da san cilog ježa progutala.
Post je objavljen 25.08.2020. u 07:13 sati.